SFRJ
   
 
  Goli otok itd.
Goli otok

Goli otok (ili Golo ostrvo), površine oko 4,7 km², nalazi se u zapadnom delu Republike Hrvatske, istočno od poluostrva Istra u Velebitskom kanalu, između ostrva Rab, Sveti Grgur i Prvić.

Samo ime već puno govori o izgledu ovog ostrva. Zajedno sa susednim ostrvom Sv. Grgur deo je krečnjačkog masiva koji se proteže paralelno sa Kamenjakom (408 nautičnih milja) na ostrvu Rab i ostrvom Prvić. Severna obala ostrva je gola i nepristupačna, a dubina mora uz samu obalu je oko 30m. Južna i jugoistočna obala ostrva je takođe siromašna zelenilom, ali je bogata uvalicama od kojih je najveća uvala Mala Tetina.

Politički logor Goli otok je osnovan 1949, u najužem rukovodstvu partije i države, a prvi logoraši su stigli na ostrvo jula iste godine. Goli otok je zatvoren 1956, kada i Sveti Grgur.

Prema jednoj od procena, na Golom otoku je bilo između 40 i 60 hiljada logoraša, od kojih je pomrlo ili ubijeno između 5 i 15 hiljada.




Ostrvo je sve do novijih vremena bilo nenaseljeno. U Prvom svetskom ratu Austro-Ugarska je na Goli otok slala ruske zarobljenike sa Istočnog fronta.

Od godine 1949. na Golom otoku i Svetom Grguru se nalazio zloglasni logor jugoslovenskih političkih zatvorenika, Titovih neistomišljenika, pre svega pristalica staljinizma, nacionalista, kao i izvestan broj pripradnika demokratskih pokreta i stranaka iz godina neposredno posle komunističe revolucije. Na Golom otoku je bio muški a na Svetom Grguru ženski logor. Jedan od komandanata logora bio je i kontraverzni Ante Raštegorac. Među logorašima je bio visok procenat Narodnih heroja, doskorašnjih ministara, predratnih komunista i ljudi od ugleda. Većina zgrada na ostrvu smestila se između uvale Mala Tetina i uvale Melna koje su postale nemi svedoci ružne prošlosti ostrva. Poslednji politički zatvorenik je otpušten 1956. godine. To je bio kraj savezne uprave nad ostrvom. Od tada on pripada republičkoj nadležnosti Hrvatske. Kasnije su na ostrvu kaznu izdržavali i kriminalci i teški mladi delinkventi.

Goli otok je kao zatvor ukinut 1988. godine. Od tada se radi na tome da se pretvori u turističku destinaciju tako što bi se iskoristili prirodni i istorijski potencijali ostrva.

Kao najzaslužniji za formiranje političkog logora "Goli otok" bili su šef UDBE za Hrvatsku, general Stevo Krajačić i Titova desna ruka - Edvard Kardelj. Računalo se da peta kolona broji mnogo Staljinista i da će zadavati velike probleme Partiji. Zato je odlučeno da se ta grupa izoluje na nekom dalekom ostrvu i da se u slučaju napada Sovjetskog Saveza na Jugoslaviju može lako likvidirati na dalekom i usamljenom ostrvu.

Tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova, posle posete i zastrašujućeg izveštaja kojeg je dobio od Dobrice Ćosića posle njegove posete Golom otoku, general Aleksandar Ranković je naredio da se Goli otok malo dotera i organizuje kao "Radnički prihvatni logor za političke zatvorenike".

Po zamisli, tadašnje vrhuške u Jugoslaviji, Goli Otok je trebao da bude društveno-popravni zatvor gde će se zavedeni osuđenici brzo popraviti i vratiti svojoj Partiji.

Kao datum otvaranja Golog otoka uzima se 9. jul 1949. godine.

Tada je brodovima dovežena prva grupa osuđenika iz Hrvatske, da bi im se uskoro pridružila i grupa iz Srbije i Crne Gore.

Pre formiranja logora Goli otok, prvi logoraši su bili u logoru Ramski rit kod Požarevca, u Srbiji ali je taj logor iz razloga bezbednosti (postojala je opasnost sa SSSR brzim upadom oslobodi logoraše), ubrzo (posle godinu-dve?) prebačen na Goli otok koji je bio skoro najudaljenija tačka u odnosu na granice Istočnog bloka.

Na Goli otok zatvorenici su dolazili brodom koji se svao "Punat". Na Golom otoku, koji popularno naročito u Hrvatskoj nazivaju hrvatskim Alkatrazom, ili Titovim Havajima, zatvorenici su obavljali najteže fizičke poslove, radilo se u kamenolomu, leti na temperaturi 35 do 40 ºS, a zimi zavejani jakim burama. Bure su bile toliko jake da se ne jedanput desilo da Bura oduva kompletnu baraku sa krovom i zidovima i da osuđenici ostanu na hladnoj kiši i vetru. Bilo je to "stratište duha" na kom se gubilo svako dostojanstvo ali i život. Zadatak uprave logora je bilo ne samo fizičko već i psihičko slamanje pojedinca. Sve već poznate metode mučenja iz Sibirskih preko nacističkih logora do "pranja mozga" su korišćene. Preko 90% logoraša je na ova ostrva došlo bez sudskog procesa po "Partijskoj kazni", bez presude i određene dužine kazne. Većina logoraša su bili srpske ili crnogorske narodnosti. Logoraši su se delili na "Bandu" i "Revidirane". Medicinske pomoći uglavnom nije bilo iako su postojali lekar i ambulanta.

Svako veče su se držali sastanci gde se obrađivala dnevna politika i to je bila prilika da pripadnici Bande revidiraju svoje, pre svega, staljinističke stavove. Velika većina logoraša pod velikim fizičkim i psihičkim pritiskom je bila slomljena i na sastanku tražila da bude primljena među "revidirane". Skup logoraša je bio "demokratski", pod nadzorom stražara, gde se javno diskutovalo o svakom pojedincu, koliko je njegova molba iskrena i sl. Vrlo često su bili kažnjavani oni koji su se slabo ili nikako javljali za reč.

Revidirani su imali bolji položaj, radili su lakše poslove kao što je bilo vađenje kamena štanglama u kamenolomu ili klesanje kamena i imali neke izglede da budu pušteni na slobodu. Za "Bandu" je bilo rezervisano nošenje kamena na "tačkama" (vrsta nosila za kamen koji nose dva logoraša). Glavna "zabava" čuvarima logora je bila da se na "tačke" stave osobe različite visine, snage i sl. da bi im se time otežalo nošenje. Ipak, postojao je mali broj pripadnika "Bande" koji nikad nisu popustili i koji ni nakon dugogodišnje robije nisu revidirali stav. Jedna od takvih heroja i mučenika je bila Miljuša Jovanović. Za "najtvrđe" zatvorenike postojao je logor u okviru logora pod nazivom "Petrova rupa" gde je obračun bio posebno surov i gde je smrtnost bila veoma visoka.

Zatvorenici su odvođeni na Goli na mah, često bez suda i suđenja, u svakom slučaju sa presudom čije trajanje niko nije mogao unapred znati. Bili su primorani da priznaju da su se zaverili protiv naroda, Tita i Partije, prisiljeni da optuže svoje prijatelje i da potkazuju svoje logorske drugare. Revidirali su i finoklesirali onoliko koliko je to istražiocima bilo potrebno. I kada su napokon bili pušteni, uvek je to bilo uz određenu ogradu, uvek s mogućnošću da opet budu pozvani, uvek uz svest da iznova mogu biti potkazani ili da sami opet mogu postati potkazivači. Čini se da je ta strašna psihološka procedura, a ne naprosto topli zec ili o vrat obešena puna kibla, ono što je prava i strašna tragedija Golootočana i razlog njihove nemuštosti. Na Goli su došli kao dojučerašnji pobednici ili bar kao ljudi jake samosvesti. I - skoro svi su revidirali. Veoma malo dušegupki ovoga sveta može da se pohvali takvom uspešnošću u prevaspitanju.

Pojedini logoraši su po puštanju na slobodu bili ponovo hapšeni. "Dvomotorci" kako su ih zvali su imali posebno surov tretman. Izvestan broj ustaša, koji su takođe bili u logoru, je brzo dobio ulogu Kapoa, te su se isticali u zverstvima i premlaćivanju logoraša. Golootočani su i posle izdržane kazne bili prokazani i žigosani u društvu, niko sa njima nije smeo javno da se druži i sastaje i teško su dobijali bilo kakav posao. Na članove porodice se vršio pritisak da ih se odreknu, a na bračne drugove da se razvedu. Neki su posle izdržane kazne na silu postali doušnici UDBA-e (udbaši) u mestu ili selu gde su živeli, kada su morali povremeno podnostiti izveštaje o dešavanjima u mestu, odnosima među stanovništvom i svemu onome što je tada bilo zanimljivo za apsolutističku jugoslovensku vlast, što je spadalo u posebno velik psihološki pritisak na bivšeg zatvorenika. Smatra se da je kroz logor prošlo oko 10.000 zatvorenika. Broj ubijenih i invalida nije poznat. Ni jedna žena posle dolaska iz logora nije mogla da postane majka, iako su bile u pitanju uglavnom mlade žene.

Postojao je širok dijapazon vrsta mučenja zatvorenika, počevši od toplog zeca pa do uriniranja nemilosrdnih i često pijanih čuvara po njima.

Logor je prestao sa radom 1988., a nakon 1989. biva sasvim uništen.

Goli otok danas posećuju turisti i pastiri sa ostrva Rab, koji ponekad dovezu ovce na ispašu.

Na Goli otok se može stići svakodnevno brodićima koji voze iz Punta, Krka i Baške. Cene se kreću od 200 do 400 hrvatskih kuna.

 






Add comment to this page:
Your Name:
Your Email address:
Your Message:
Advertisement
 
SFRJ
 
SFRJ
 
Yugohimna.mp3
Používejte prohlížeč:
 
Advertisement Firefox: Rychlejší, lepší
Návštěvnost
 
 

=> Do you also want a homepage for free? Then click here! <=
SFRJ