SFRJ
   
 
  Ex-YU Novinky/Novosti
Novinky/Novosti


25. května/maja

25. maj: Dnevnik jedne mladosti 230525_maj.jpgOdluka Centralnog komiteta Saveza komunističke omladine Jugoslavije da se 25. maja 1945. svečano proslavi rođendan Josipa Broza Tita, bila je povod za prvu u nizu grandioznih manifestacija

Štafeta mladosti je u ruke Josipa Broza Tita poslednji put dospela pre tačno trideset godina. Te 1979. veliku čast da poslednja nosi štafetu i uruči je „sinu svih jugoslovenskih naroda i narodnosti" imala je Sanija Hiseni, studentkinja iz Prištine. Nekoliko decenija kasnije, nema Tita, nema Jugoslavije, a i Sanijin grad se nalazi u drugoj državi. Štafeta mladosti je svakog 25. maja bila krucijalni momenat sletskih priredbi, koja je svojom simbolikom uspevala da, iz godine u godinu, povezuje omladinu u šest republika i dve pokrajine koje su činile tadašnju Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju.

Beogradski stadion „JNA" svakog 25. maja bio je prepun egzaltirane publike. Na hiljade okupljenih građana posmatralo je savršeno uvežbane sletske vežbe koje su izvodili mladi iz cele Jugoslavije. Prema svedočenjima, čast da se učestvuje na „beogradskom sletu" bila je stvar prestiža, a za mnoge iz udaljenih krajeva, jedina prilika da posete glavni grad SFRJ, Beograd. No, za Beograđane koji se te večeri ne bi našli na stadionu, slet je bio događaj koji je podsticao na socijalizaciju.

„Sećam se tih večernjih druženja. Tokom 'Dnevnika 2' Radio televizije Beograd, postavljalo se posluženje. U 20 sati, kada počne direktni prenos, sve je bilo na mestu. Uzbuđenje je bilo veće za one koji su imali crno-bele televizore, jer su odlazili kod komšija koji imaju TV u boji, doživljaj je bio posmatrati tako šarenu priredbu", priseća se Ružica Petrović iz Beograda, nekada radnica „Ateksa" danas penzionerka.

„Iako mnogi poriču, svaki slet je bio spektakl. Neverovatan broj učesnika priredbe, uvežbanost, kostimi, brzina kojom se sve menja, znanje da su na terenu stadiona JNA prisutni mladi iz svih krajeva Jugoslavije, ostavljali su utisak beskrajnog jedinstva. Mislim da tada nije bilo osobe koja se osećala otuđeno i usamljeno", dodaje Petrović.

Odluka Centralnog komiteta Saveza komunističke omladine Jugoslavije da se 25. maja 1945. svečano proslavi rođendan Josipa Broza Tita, bila je povod za prvu u nizu grandioznih manifestacija. Prema podacima, u nošenju prve Titove štafete, učestvovalo je 12500 omladinaca, koji su pretrčali trasu od 9000 kilometara. Prve godine Josipu Brozu Titu u Zagrebu je predato je čak devet štafetnih palica, kao i „Plava knjiga" sa 15000 potpisa mladih iz cele Šumadije, odakle je inicijativa i potekla. Naime, na predlog omladine Kragujevca, tačnije Odeljenja za sport i fiskulturu, organizovana su masovna omladinska štafetna trčanja. Osnovna ideja je bila da mladi, trčeći predsedniku Titu, nose lepo izrađene štafetne palice i u njima rođendanske čestitke - sa željama za dug život i dobro zdravlje. Kasnije, sve do 1956. godine, Tito je lično primao nosioce Štafete pred Belim dvorom u Beogradu, a tom činu prethodio je svečani doček na beogradskom Trgu Republike.

Danas se smatra da su štafete iz prvog perioda najzanimljivije, najviše zbog svoje originalnosti i koncepta njihovog nošenja. Autori su u većini slučajeva bili anonimni: od pionira, preko radnika i seljaka, sve do omladinaca i vojnika. Kao materijal za njihovu izradu najčešće su korišćeni metal i drvo, a na vrhu se obavezno nalazila petokraka zvezda. Nezaobilazna je bila i plamena buktinja, simbol preuzet sa grba SFRJ. Shodno tadašnjem učenju da Jugoslavija poseduje sve geografske i prirodne odlike, štafetu su pod vodom nosili ronioci, planinari je uzdizali na vrhove planina, mornari sa njom jedrili preko mora, padobranci skakali iz aviona - štafeta je tako osvajala svaki prostor države. Čak su i golubovi pismonoše bili uključeni u priču - oni su prenosili pisane poruke namenjene drugu Titu.

U drugoj fazi nošenja štafete, ova manifestacija je nazvana „Dan mladosti" i održavala se svakog 25. maja. „Dan mladosti" je predstavljao javno obeležavanje Titovog rođendana. Za razliku od dotadašnje lokacije, Belog dvora, dodela štafete je od 1957. dobila grandioznu notu smeštanjem celog događaja na stadion JNA.

„Nedavno sam sa prijateljicom razgovarala o Danu mladosti. Obe smo nekoliko puta bile na stadionu JNA i uživo gledale priredbu. Ipak, kako smo obe zaključile, ne pamtimo ni jednu poruku koja se nalazila u štafeti. Mislim da ih se niko ne seća. Tada je bilo najvažnije stvoriti impresivnu sliku o moći Josipa Broza i snazi koju poseduje čuveno 'bratstvo i jedinstvo svih naroda i narodnosti'. Uostalom, ko je mogao da razume sve te poruke sastavljene od gomile fraza? Kada gledam snimke u kojima se čuju Titovi govori ili izlaganja, sa jedne strane mogu da primetim koliko je sve bilo besmisleno. Sa druge strane Tito je bio jedna vrlo harizmatična ličnost. Mnogima posle njega to nije pošlo za rukom.", objašnjava Ružica Petrović.

Dolasku štafete na stadion prethodilo je nošenje kroz brojne gradove Jugoslavije, u kojima je najpre dočekivana na ulicama, kojom su trčali zaslužni pojedinci: marljivi učenici, uzorni sportisti i ostali ugledni građani i građanke. Zatim bi štafeta posetila lokalne stadione na kojima se odvijao slet. Zanimljiva je činjenica, da je Titovu štafetu, samo prve godine nosio rukovodilac, Miko Tripalo, hrvatski političar, a tada predsednik Centralnog komiteta Narodne omladine Jugoslavije. Nakon njega, sledi poduži spisak na kome se nalaze isključivo učenici, studenti i radnici, među njima po jedan automehaničar i zemljoradnik. Jedina poznata ličnost među njima bio je čuveni jugoslovenski gimnastičar Miroslav Cerar, osvajač dve olimpijske medalje, četiri svetska prvenstva i pet evropskih prvenstava.

„S distance mogu da sagledam mnoge prednosti i mane tadašnjeg sistema, ali i činjenicu da su 'najvećem sinu Jugoslavije' prilazili obični, mali ljudi, i da su upravo oni bili centralne ličnosti njegovog rođendana. To je slalo poruku jednakosti. Bojim se, ali ni jedan naredni predsednik Jugoslavije nije uspeo da ulije to osećanje građanima", kaže naša sagovornica, Ružica Petrović.

Štafeta mladosti koja je planirana da bude uručena Titu za njegov 88. rođendan prekinula je svoj put i neplanirano je položena na njegov posmrtni odar. Naime, 4.maja 1980. godine dok je bila na proputovanju kroz Hrvatsku, stigla je vest da je Josip Broz Tito umro. Već sledećeg dana, čuvenim „Plavim vozom" iz Ljubljane je stigao kovčeg sa Titovim posmrtnim ostacima koji je postavljen u aulu Skupštine Jugoslavije. Za nekoliko dana odar je posetilo preko 200 delegacija iz celog sveta kao i preko 700 hiljada ljudi iz cele Jugoslavije.

Nakon smrti Josipa Broza, nastavljena je tradicija nošenja Štafete mladosti, ali ovog puta pod novim sloganom „I posle Tita - Tito" i sa idejom da štafeta postane simbol ljubavi i odanosti njegovom delu. Sa zakletvom Jugoslovena da će nastaviti da budu čvrsti i nepokolebljivi, štafeta se predavala aktuelnom predsedniku Saveza socijalističke omladine Jugoslavije ispod portreta Josipa Broza. Ipak, celokupna atmosfera u društvu se promenila i pisane poruke u štafeti lagano postaju pesimističke. Pokreću se i polemike o daljoj sudbini manifestacije, a poslednju Štafetu mladosti 1987. godine prati skandal u koji su uključene i vojska i policija. U jednom svom tekstu, istoričarka umetnosti Ana Panić je zapisala: „Štafetna palica nije ličila na štafetu, već na građevinu sa četiri stuba koju je bilo nemoguće nositi. Čak se i rešenje koje je na kraju usvojeno, razlikovalo se od prethodnih štafeta. Urađena je od pleksiglasa, sa osam kapi krvi koje su, gledano iz današnje perspektive, mogle nagoveštavati početak prolivanja krvi na prostorima SFRJ".

Sletska priredba održana 1988. godine se po koncepciji i estetici prilično razlikovala od svih drugih. Odražavala je vreme u kome se odigravala: bila je mračna, teška i poslednja - jer je tokom iste godine njen osnivač, Savez socijalističke omladine Jugoslavije, odlučio da je ukine.

Naša sagovornica naglašava da je svesna kulta koji je bio izgrađen oko Tita, ali i da postoji evidentna razlika u odnosu na vođu koji je došao nakon njega - Slobodana Miloševića.

„Tito i Milošević su neuporedivi. Između njih dvojice ne može da stoji znak jednakosti. Ja i moja deca odrastali smo u društvu koje je promovisalo jednakost i davalo mnogo veće šanse svima, bez obzira odakle su, šta rade, koji im je stepen obrazovanja - za svakog je bilo mesta. To je činjenica, a način na koji je to postignuto je sasvim druga priča. Godine koje su usledile nakon Titove smrti bile su godine raslojavanja, razdvajanja i rata. Neka mi neko onda objasni šta nije bilo dobro", pita se, na kraju razgovora za "Borbu", penzionerka Ružica Petrović.

Dan mladosti

Povod za obeležavanje Dana mladosti je različit. U Turskoj se obeležava pod nazivom „Dan sporta i mladosti - Ataturkov dan" u znak sećanja na početak nacionalnog oslobađanja predvođenog Kemalom Ataturkom. U Kini je to 4. maj kada se nacija podseća na osnivanje Četvrtomajskog pokreta, koji je vezan za Komunističku partiju Kine ali i za porast kineskog nacionalizma. U Indiji, Dan mladosti se obeležava svakog 12. januara, u znak sećanja na Svami Vivikenadu, mističara i osobe koja je hinduizam pronela kroz ceo svet. Iranska omladina slavi rođenje jednog od Muhamedovoh sinova, dok se na Tajvanu isti dan naziva Dan pismenosti, kada se naglašava uloga obrazovanja u životima mladih ljudi. U Venecueli Dan mladih je komemorativnog karaktera i vezan je za stradanje 12 mladih ljudi u ratu za nezavisnost Venecuele. Slično je i u Južnoafričkoj republici, gde se svakog 16. juna mladi prisećaju Hekrota Pitersona, crnog učenika koga je policija Aparthejda ubila tokom pobune u Sovetu, kada su afrikanci zahtevali da upravljaju svojim školama. Zakumi - maskota predstojećeg svetskog prvenstva u fudbalu koje će se odvijati tokom 2010. U Južnoj Africi, navodno je rođen na isti dana kada i Hektor Peterson.


Kult ličnosti

Preimenovanje ulica, škola ili fabrika, revizija istorije ili različita gledišta na događaje iz prošlosti, često su rezultat rušenja kulta ličnosti, karakterističnog za mnoge diktature, ali ni demokratska društva nisu imuna na ovu pojavu. Kult podrazumeva javno, nekritičko isticanje i obožavanje jedne osobe kao nepogrešivog autoriteta, posebno u političkom kontekstu. Kultovi ličnosti postojali su u Italiji (Benito Musolini), nacionalsocijalističkoj Nemačkoj (Adolf Hitler), ali i u socijalističkim državama poput Rumunije, Sovjetskog Saveza ili Jugoslavije. Ovaj izraz je prvi put upotrebio Nikita Hruščov u izveštaju koji je predstavljen na 20. kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza 1956. godine u kome je Staljinovu vlast povezao sa "kultom ličnosti" koji je, prema datom opisu, podrazumevao zloupotrebu vlasti, represiju nad političkim protivnicima, masovne deportacije. U praksi, kult vođe se ogleda i kroz beskrajno, grandiozno prikazivanje lika vođe, označavanje javnih objekata, škola, ulica, trgova, pa čak i gradova imenima vođa: Staljingrad, Lenjingrad, Titograd, Titov Veles...


88 sadnica za druga Tita

Nakon Titove smrti, pokrenuta je simbolička akcija koja je za cilj imala trajno očuvanje lika i dela Josipa Broza, a prema mnogima, stišavanje straha kod širokih narodnih masa - šta će se desiti nakon Tita. Tadašnji politički establišment se razbacivao izjavama o tome kako „nema skretanja sa Titovog puta" i kako se sigurno „nastavlja Titovim putevima mira". Masovno su se nosili bedževi i značke sa Titovim likom ili potpisom. No, pored svega toga, u skoro svakom mestu u SFRJ, odvijala se akcija pod nazivom „88 sadnica za druga Tita" tokom koje su građani sadili po 88 sadnica drveća, ruža ili drugog cveća - simbolični broj godina koje je imao Tito kada je umro. U Beogradu su još uvek vidljivi tragovi ovih akcija, u ulicama Hilandarskoj, Đure Daničića kao i Cetinjskoj, gde u znak sećanja i danas stoji spomen ploča.


Štafeta - šta je to?

Štafetna palica je kao simbol moći poznata još iz antičkog doba kada je označavala vlast i predstavljala skraćenu verziju počasnog vladarskog štapa. Iako je isto značenje zadržala u svim istorijskim periodima, štafetu je u duhu rimske tradicije, posebno koristio Napoleon Bonaparta. S obzirom na to da štafetna palica simbolizuje moć, veoma je važno posmatrati ko je predaje vladaru. U slučaju predsednika Tita, to su uglavnom bili anonimni građani, čime se pokazivalo da su građani ti koji Titu daju vlast i moć.


Boban Stojanović
Zdroj/Izvor: Borba

25. května/maja - Dan mladosti

Bitka za Broza

Poklonici bivšeg jugoslovenskog predsednika odbranili spomenik na brdu Sabotin kod Nove Gorice
„Plameni pozdrav” bivšem maršalu na brdu Sabotin

Ljubljana, 24. maja – Monumentalni spomenik Josipu Brozu na brdu Sabotin kod Nove Gorice i ovog maja uzbunjuje duhove. Spomenik načinjen od ogromnih kamenih blokova u obliku parole „NAŠ TITO” ovdašnji desničari potpomognuti simpatizerima s druge strane međe, godinama pokušavaju da uklone ili bar izmene napisano. Suprotstavili su im se brojni poklonici Titovog lika i dela iz slovenačke Primorske, pa je tako uoči obeležavanja Brozovog tzv. rođendana kamenje ponovo letelo kroz vazduh a pale su i teške reči.

Brozovi poklonici, njih oko 400, upriličili su tik pod vrhom južne padine Sabotina, 609 metara visoke „stene” koja se nadvija nad desnom obalom reke Soče, već petu godinu zaredom, bakljadu kojom se oko 9 sati uveče na tamnom nebu čitavih 80 minuta ocrtavao i nadaleko video slogan „NAŠ TITO”. Hepening je probalo da omete desetak protivnika „metanisanja Brozovom kultu”, a sve su, za svaki slučaj, pratila i dva policajca.

Stotinak baklji gorelo je tačno sat i 20 minuta na zadovoljstvo organizatora - sekcije „Maj 45” pokrajinskog saveza boraca nekadašnje NOB i njihovih sledbenika koji paze da i mlade generacije „neguju vrednosti narodnooslobodilačke borbe 1941-1945”. Učesnici su, verući se na vrh brda, imali priliku da ocene štetu koju su protivnici naneli spomeniku Titu, 25 metara visokom i 100 metara dugom napisu „NAŠ TITO”, koje je od slovenačkog osamostaljenja naovamo postao „radni poligon za ideološke provokacije i političke obračune među neistomišljenicima”, upozorava „Delo”.

Broj učesnika ovogodišnjeg marša u slavu Josipa Broza proveren je na osnovu pojedenih porcija pasulja. Oko 400. Usput je razmenjena verbalna paljba sa onima koji bi da prekinu tradiciju „osvetljavanja doline njihovim Titom”, ali su ovoga puta „partizani” (kako sebe rado imenuju članovi sekcije „Maj 45”) bili nadmoćniji. Perko, domaćin koji je uspeo da od opštine uzme pod zakup jednu od parcela na kojoj je deo kamenog spomenika Titu, posle čega je taj deo kamenjara pretumbao na način da napis „Naš Tito” više ne liči na sebe, pokušao je sa istomišljenicima da spreči. „Tito je bio problematična ličnost koja ljude dan-danas nervira”, tvrdi on, „posebno posle otkrića tajnih grobnica u koje su bačene žrtve posleratnih likvidacija neistomišljenika”.

Perka posebno ljutitošto Tito nikada nije bio na Sabotinu, pa čemu onda spomenik koji se vidi i na italijanskoj strani.

Perko je u društvu onih koji su privrženi ideji „antititoizma” probao da omete skup, ali je na čelu brojčano slabije strane morao da odustane, na oduševljenje i aplauz članova sekcije „Maj 45”. Perkove su ispratili povicima: „Bravo, crvena Gorica! Bravo, crvena Slovenija!”

Svetlana Vasović-Mekina

Zdroj/Izvor: Politika

25. května/maja - Dan mladosti

Podsećanje: Na današnji dan Štafeta mladosti je godinama predavana Titu, uz tradicionalni slet na stadionu jugoslovenske narodne armije

Slovenci prvi prestali

Istoričar Milan St. Protić smatra da je današnje obeležavanje 25. maja pre svega znak "koliko je pod titoizmom i kultom ličnosti mnogima ispran mozak"

BEOGRAD - Dan mladosti se danas proslavlja u Sarajevu, Tivtu, Kumrovecu, Novom Sadu, Subotici i u kafanama "Lipa" i "Korčagin" u Beogradu, gde će poklonici Josipa Broza Tita "radno i svečano" evocirati uspomenu na dan kada je za Titovog života cela zemlja stajala i čekala da najzad dođe i taj dvadeseti čas 25. maja kada je počinjao slet posvećen Titu i mladima. Ni to što je Josip Broz rođen 7. maja, masama nije smetalo da njegov rođendan svečano obeleže tri nedelje kasnije, uključujući se u štafetu koja je, premda napravljena od drveta ili metala, nošena kao najveći dragulj.

Elita na stadionu JNA

Glavni organizator nekoliko poslednjih priredbi Dana mladosti Milan Lazović kaže za Glas da je poslednja štafeta nošena je 1987. godine, dok je slet ukinut godinu posle.
On je podsetio da su Štafetu 1986. godine do tribine zajedno nosili rukometaši Veselin Vujović i Svetlana Kitić, kao i violinista Stefan Milenković.
- Tada je u organizaciji Dana Mladosti učestvovala elita, najveći jugokompozitori, scenografi, reditelji, kao što je Paolo Mađeli. Predsednik žirija za odabir scenografije 1986. i 1987. godina bila je Vida Ognjenović - rekao je Lazović.

Za 12 godina pretrčano 877.000 kilometara

Tokom prvih 12 godina napravljeno je više od 20.000 štafetnih palica, 10.286.500 nosilaca pretrčalo je 877.000 kilometara. Štafete su najčešće pravljene od drveta ili metala, a zajednički element bila je petokraka ili buktinja na vrhu. Autori ovih štafeta, uglavnom anonimni, najčešće su pioniri, radnici, seoska omladina.

S naročitim zanosom i gotovo u transu, nosioci štafete trčali su od mesta do mesta, a u arhivima mogu se pronaći i fotografije na kojima seljaci uz drum u stavu mirno pozdravljaju prolazak štafete uručivane Titu na Dan mladosti na beogradskom stadionu JNA. Na tom mestu štafete su Titu uručivane od 1957, pošto je Tito godinu dana ranije predložio da se taj dan praznuje iz dva razloga - njegovog rođendana i Dana mladih. Od te godine, centralna svetkovina je zamenila na stotine manjih, koje su dotad održavane u svakom mestu gde se zaustavljao autobus, a na kraju je maršalu i doživotnom šefu države predavano deset ili 15 štafeta. Tako je i prvu štafetu Tito primio u Zagrebu 1946. godine.

Prva štafeta krenula je iz Kragujevca i bila je u obliku knjige u koju su radnici, seljaci i studenti poslali svoje poruke i pisma neprikosnovenom vođi. O masovnosti tih ceremonijala svedoče 22.000 štafetne palice, smeštene u Muzeju savremene istorije u Beogradu, među kojima su i one predavane Maršalu na centralnoj manifestaciji. Iako je od 1957. godine smanjen broj ceremonija na kojima je predavana štafeta, ali su u nekim sredinama ta slavlja zadržana - baš kao i na nivou tadašnjih republika i pokrajina - mnogim savremenicima te "organizovane radosti" čini se da je gotovo svaki predsednik opštine i mesnog CK počast namenjenu Titu pretvarao u sopstvenu promociju, tako da čak ni nosioci štafete više nisu znali šta nose: pionirsku, opštinsku ili saveznu štafetu. Bez obzira na to, sve je išlo kao po loju i svi "narodi i narodnosti" sa istim žarom su učestvovali u trci sličnoj današnjem "Danu izazovu" koja je, za razliku od tog hepeninga, trajala najmanje dva meseca, uz recital i "kulturno-umetnički program".

Štafeta je, obično, kretala u drugoj polovini marta i prolazila kroz sve krajeve bivše Jugoslavije, sve do 1987. godine, kada su Slovenci javno ismejali i Tita i štafetu. Idejno rešenje za štafetu i plakat ponudili su autori ljubljanskog ateljea "Novi kolektivizam". Predložena rešenja razbesnela su celokupnu javnost, a policija, vojska i ljubitelji Titovog lika i dela tražili su političku i krivičnu odgovornost autora jer je ponudio repliku plakata iz arsenala nacističke Nemačke. Štafetna palica u obliku makete stola na četiri noge bila je nemoguća za nošenje, pa je izrađena druga štafeta koja je nekako stigla na JNA. Ali, bio je to i poslednji slet i zadnje svečano predavanje štafete tadašnjem predsedniku Saveza socijalističke omladine Jugoslavije koji je od 1981, umesto Tita, primao štafetu na stadionu JNA.

Mika Tripalo - prvi

Čast da prvi preda štafetu Titu imao je Mika Tripalo (1957), predsednik CK NOJ. Godinu dana kasnije, štafetu je Brozu uručio Milosav Prelić, član komiteta čiji je Tripalo bio predsednik. Od 1959. do 1979. saveznu štafetu mladosti na stadionu JNA doživotnom predsedniku Jugoslavije i njenom vrhovnom komndantu uručili su Stanka Gorišek, radnica iz Celja, Mile Gavritov, tehničar iz Štipa, Slobodan Jovanović, metalostrugar iz Užica, Fuada Midžić, studentkinja iz Sarajeva, Momčilo Knežević, učenik iz Pljevalja, Josip Harcet, radnik iz Zagreba, Miroslav Cerar, poznati gimnastičar i olimpijski pobednik, Mirko Anžel, pilot JRV, Miodrag Strunjaš, učenik iz Pljevalja, Edvard Franković, automehaničar iz Pazina, Katica Stevanović iz Niša, LJiljana Žežova, učenica iz Skoplja, Nezmija Janjevac, radnica s Kosova, Branko Mandić, radnik iz Bihaća, Milan Ivetić, radnik iz Kikinde, Vojko Mahnić, radnik iz Izole, Vjera Begović, studentkinja iz Podgorice, Milivoje Maričić, seljak iz Selevca kod Požarevca, Marica Lojen, učenica iz Kumrovca, Čede Đorđeski, student iz Skoplja i Sanija Hiseni, studentkinja iz Prištine. Hisenijeva je poslednja Titu uručila štafetu 1979, jer je on umro 4. maja naredne godine.

U arhivima je ostalo upisano da je zadnja priredba nosila naziv "Upalite svetlo", da je poslednji nosilac Štafete mladosti bila Rejmonda Bročaj, učenica iz Gnjilana koja je štafetu predala Haimu Redžepiju, tadašnjem predsedniku Omladine Jugoslavije. Na štafetu i Dan mladosti, zbog raspada bivše Jugoslavije i ratova u njoj, dugo niko nije ni pomišljao, sve dok Titovi sledbenici, videći koliko je razočarenje većine ljudi u bivšoj Jugoslaviji, nisu ocenili da je trenutak da se podseti na vreme "kada je Bog po zemlji išao".

Posle Kumrovca, Brozovog rodnog mesta, Tivta i Subotice, koji su od ranije svojevrsna oaza Titovih sledbenika, ove godine su se u svetkovanje Dana mladih uključili Sarajevo i Novi Sad. U tom gradu će se sutra baloni sa štafetom koju je izradio akademski vajar Laslo Silađi, autor poslednje štafete koja zbog Titove smrti nije ni uručena Brozu, dići u nebo. Prema rečima Dragana Gligorića, predsednika udruženja "Centar" i predsednika kluba "NS tajm", organizatora manifestacije, takav put štafete je više nego jasna poruka, kao što je jasno gde je, za njegove ljubitelje, Tito. Ovaj četrdesetogodišnjak kaže da je njegov glavni motiv za organizovanje ceremonije, posvećene čoveku na kojeg većina ljudi više ne gleda blagonaklono - odnos prema istoriji.
- Čovek koji ne poštuje prošlost, nema šta da traži ni u budućnosti. Da smo sačuvali samo deo kulture i istorije, danas bismo bili bogatiji od Italije. Zamislite da je svaki Cezar u Rimu rušio sve što je bilo izgrađeno pre njega, danas bi svi u Rim išli po eksere jer u Italiji ne bi bilo ničeg drugog - kaže Gligorić. Slično razmišlja i Silađi, autor štafete u obliku čvora, koja će na simboličan, za mnoge neprihvatljiv način biti "prosleđena" Brozu. Učešće u ovoj manifestaciji autor poslednje neuručene štafete Titu obrazlaže željom da mladi ponovo imaju svoj dan, ali i soptvenim sećanjem na događaj koji ga je izvukao iz anonimnosti.

- Kada sam dobio prvu nagradu i kada su mi javili da je moj rad prihvaćen za rešenje štafete, dao sam 1.000 intervjua. Ne možete ni da zamislite kolika je to počast bila. Do tada, ja sam bio anoniman vajar i ja to priznajem - kaže Silađi, uveren da "na ovom prostoru nastaju nove Jugoslavije, što potvrđuju proslave Dana mladosti u BiH, Makedoniji, Tivtu, Novom Sadu". U tim proslavama, kaže, vidi ogromnu nostalgiju i čežnju za mnogo boljim vremenima, kada su ljudi sa ovih prostora bili mnogo priznatiji i imali mnogo punije džepove nego danas, priznajući i da je organizovanje ovakvih manifestacija danas, pored ostalog, i proizvod ogromnog nezadovoljstva i depresije.

- Danas nije moderno da se radi srcem, nego iz interesa. Ali, ja nisam sledio te trendove i nisam se menjao, nikada se ne odričući štafete - kaže Silađi, kome nije poznato zašto se neki ugledni ljudi sada odriču svog učešća u sletovima ili organizaciji Dana mladosti.
Istoričar Milan St. Protić smatra da se ne radi o tome.

- Čik da vidim toga ko je mogao da kaže da ne želi da učestvuje u Danu mladosti. Da je pozvan i da nije došao, zna se kako bi završio - uveren je Protić. Zato ni egzaltiranost masa i silnu radost koja se kotrljala ulicama, gradovima i selima kuda je prolazila Titova štafeta, po mišljenju Protića, nije nikakav dokaz iskrenog oduševljenja tom manifestacijom o kojoj je, iz noći u noć, izveštavano o svakom pokretu štafete - odakle je ujutro krenula, gde se zadržala i ko je imao čast da palicu koja je bila "više od simbola" primi na konak.
- Ako je to za nekakvo hvalisanje i ako to uopšte može na taj način da se meri, pogledajte današnju Severnu Koreju i zaključite da li se na njihovim ceremonijama narod okuplja iz radosti i uživanja kao recimo Englezi, Francuzi ili Nemci na fudbalskim stadionima gde pedeset ili sto hiljada ljudi plati za taj spektakl.

U svim društvima u kojima su ukinute individualne slobode, kakva je bila i Titova Jugoslavija, narod se radovao jer ništa drugo nije ni mogao, a teško i da je smeo - ističe Protić. Na pitanje zašto se onda i danas prave mini-spektakli povodom 25. maja u Novom Sadu, Tivtu, Kumrovcu, Sarajevu, gde se proglašavaTitoslavija, pa i u Makedoniji, ovaj istoričar odgovara da sve te republike, njihovi narodi i komunistički funkcioneri imaju razloga da iskazuju zahvalnost Titu jer je pitanje da li bi te republike danas imale status nezavisnih država da nije bilo Tita.

Pogotovo, kaže on, Makedonija i BiH, a ne zaostaje ni Crna Gora, kao ni Vojvodina koja je pod komunistima imala status pokrajine.
- Međutim, zanimljivo je da svi ti narodi koji, poput Muslimana u BiH, nisu ni bili nacije dok im to Tito nije priznao, slave stranca. Stvara se kult čoveka koji je za te narode potpuni tuđinac, što pokazuje da se ti narodi u glavama nisu oslobodili tuđinske vlasti - smatra Protić.
Današnje ceremonije, prema njegovom mišljenju, nisu pokazatelj ama baš ničega, jer se na njima okuplja simboličan broj ljudi. Ali, naglašava Protić, posebno je čudno što se slavi titoizam, sistem koji je doživeo trostruki poraz: raspad Jugoslavije u krvi i zločinu, raspad komunizma i propast pokreta nesvrstanosti - tri ideje, čiji je osnivač lični pobednik samo zato što je fizički nadživeo to što je stvorio i zastupao, a što se, posle njegove smrti, raspalo uz strahovitu cenu.

- Da budem precizniji, te manifestacije su, pre svega, dokaz koliko je pod titoizmom i kultom ličnosti ispran mozak mnogim ljudima. A verovatno su i organizatori tih priredbi ljudi kojima je pod Titom bilo dobro pa sada kukaju za tim vremenima kada je bilo više novca, ali je to bio sistem "leba bez motike" koji je skupo plaćen - zaključuje Protić.

Zdroj/Izvor: Glas javnosti

25. května/maja - Dan mladosti

Štafeta za Tita nije bila idolopoklonstvo

Godinu dana ranije Tito je bolovao od išijasa, pa mu je štafeta predata na Brionima, a uveče je na stadionu JNA bila tradicionalna omladinska priredba bez njega

Pre tačno 30 godina Josipu Brozu Titu poslednji put je predata štafeta mladosti na stadionu JNA u Beogradu. Nekadašnji predsednik Saveza Socijalističke omladine Jugoslavije (SSOJ) Azem Vlasi tada je na tribini stajao pored Tita, a štafetu je uručila omladinka sa Kosova Sanije Hiseni.

Vlasi, koji je danas advokat u Prištini i savetnik kosovskog predsednika i premijera, seća se da je u svojstvu predsednika omladine poslednji put bio sa Titom godinu dana ranije, 1978, na Brionima, gde je Brozu predata štafeta za tu godinu. To je bio prvi i jedini put da Tito, prilikom predaje štafete ne bude na stadionu JNA. Te 1978. godine štafeta je krenula 26. marta iz rudarskog okna flotacije Stari trg u Trepči. Mladi rudar Rahim Mehmeti prvi je poneo štafetu. Na Dan mladosti na Brionima štafetu je Titu predao Cede Đurđevski, petostruki udarnik.

"Bolovao je od išijasa, tako da smo te godine tokom dana na Brionima Titu predali štafetu, a uveče je na stadionu JNA bila tradicionalna omladinska priredba bez Tita", priseća se Azem Vlasi za "Borbu".

"Kada je poslednji put Titu predata štafeta 1979. godine nisam bio predsednik SSOJ, ali sam bio na tribini kada mu je Sanije Hiseni, studentkinja iz Prištine, predala štafetu", kaže Vlasi.

Kako je svake godine štafetu predavao omladinac iz druge republike ili pokrajine, te godine je red bio na Kosovu, priseća se Vlasi.

Prema njegovom mišljenju cela ta minifestacija obeležavanja Dana mladosti je bila simboličan čin, Titu u čast. S tim u vezi i poruke koje su nošene u Štafeti bile su simbolične i posvećene mladosti i životu, kaže Vlasi.

"Nije to bilo nikakvo neodmereno idolopoklonstvo, već prilika da se mladi okupe, oraganizuju i nizom manifestacija tokom maja obeleže ovaj praznik", smatra Vlasi i dodaje da manifestacija nije bila slična onim u rigidnim komunističkim režimima, kakva je bila ona u Severnoj Koreji, ili u SSSR u čast Staljinu.

Priredba tokom Dana mladosti je godinama bila najgledaniji emisija na televiziji. Narod je voleo taj događaj, učestvovao u njemu i voleo da gleda, objašnjava Vlasi. "Dve, tri godine sam učestvovao u organizaciji manifestacije. Nakon toga više nisam bio omladinski funkcioner, ali su me i kao bivšeg funkcionera pozivali. Bio sam, na primer, u Mostaru na polasku štafete, koja je uvek polazila iz drugog grada", priseća se on.

Prva štafeta posle Titove smrti krenula je iz Vojvodine. Poslednja priredba ovim povodom održana je 1987. godine. Te godine njen osnivač Savez socijalističke omladine Jugoslavije odlučio je da je ukine.

Sanije Hiseni, danas lekarka u Kanadi

Studentkinja iz Prištine, Sanije Hiseni koja je pre 30 godina poslednja nosila štafetu i uručila je Josipu Brozu Titu danas je lekarka u Kanadi. Vlasi kaže da je Sanije nekoliko godina nakon toga bila politički angažovana kao predsednica Saveza socijalističke omladine Kosova. "Kada je 90-tih godina krenulo s rasulom u zemlji, otišla je u Kanadu. Danas je srećno udata, ima dvoje dece", kaže Vlasi.


Jovanka Broz: Neću da se smeškam onima koji su mi pretili smrću

Jovanka Broz je u intervjuu za "Politiku" rekla da ne ide više na Titov grob jer ne želi da se smeška onima koji su joj pretili smrću, a koje je tamo sretala.

Na pitanje zašto više ne ide u Kuću cveća, na grob svog supruga Josipa Broza Tita, Jovanka Broz je odgovorila da ne želi da je tamo dočekuje Ognjen Grković, nekadašnji sekretar generala Nikole Ljubičića, koji joj je, kako tvrdi, posle Titove smrti tražio da potpiše papir na kome piše da sve ostavlja državi, što je ona odbila. "Rekla sam da to niti mogu, niti hoću, jer moram od nečega živeti, a on mi je preneo Ljubičićevu poruku da ćutim i budem srećna što su me ostavili živu", reči su Jovanke Broz.

"Ne želim da se s osmehom, kao da ništa nije bilo slikam za novine i sa Maricom Trljin i Rankom Bugarčićem, koji su kasnije učestvovali u toj prljavoj raboti", kazala je Brozova.

"Kako ih nije sramota da me pogledaju u oči? Da tim slikama u novinama javno operu svoj obraz. Godinama sam pisala protestna pisma, molila da me ti ljudi ne dočekuju, ali uzalud. Eto zašto me nema na grobu mog supruga," objašnjava Jovanka Broz.

Ona se priseća da su je odmah posle Titove smrti izbacili "kao kofer iz Užičke 15, u spavaćici, bez ičega i bez moje volje strpali u kuću, rekoše privremeno, u kojoj živim gotovo tri decenije". U razgovoru Jovanka pominje "ljude koji su sa mojim mužem poslednjih godina njegovog života radili šta su hteli, takođe i sa mnom, i na kraju me pokrali. Imate takve kao što je pomenuti Grković, koji je nagrađen činom, valjda za nedela koja je počinio prema meni" .

Na pitanje novinara da li se nada da bi uskoro moglo da bude drugačije, Jovanka Broz je odgovorila "i sad će pljuvati po meni da bi sebe zaštitili i prikrili svoje prljave tragove i nedela. Već godinama se ovde vodi strašna kampanja protiv Tita, godinama se raspiruju strasti, umesto da se smiruju".

General Stevan Mirković, čelnik Komunističe partije Jugoslavije, iako je čitao intervju koji je udovica bivšeg doživotnog predsednika SFRJ i SKJ dala štampi, nije želeo da ga komentariše.

U razgovoru za "Borbu", samo je kratko rekao "ona je fina žena, iznenadio sam se da može da bude tako oštra".

Skup "Sve smo mogli mi" u čast Tita

Udruženje za negovanje tradicije dobrovoljnog omladinskog rada "Pavle Korčagin" danas će osmi put organizovati proslavu Dana mladosti, a Centralni komitet ujedinjene partije Komunisti Srbije na platou ispred Muzeja 25. maj organizovaće doček štafete mladosti iz nekadašnjih republika SFRJ. Udruženje je najavilo da će se "ovogodišnji sabor dobrih ljudi" pod nazivom "Sve smo mogli mi" održati u Beogradu, u ulici Ćirila i Metodija u 16 časova, kada se očekuje i dolazak štafete, koju će primiti general Stevan Mirković. U toku dana biće organizovan i zabavno-umetnički program, a u večernjim časovima planiran je i vatromet, navelo je u saopštenju Udruženje, koje očekuje da, kao i svake godine, na proslavi bude "oko 500 poštovalaca".

"Sretan je narod koji je slavio cveće i mladost. Napred u nove radne pobede", navedeno je u saopštenju. Centralni komitet ujedinjene partije Komunisti Srbije najavio je da će u toku dana biti održan protestni miting "Udri po kapitalizmu - dosta kukanja", kao i da će predstavnici tog Komiteta položiti štafete i cveće na Titov grob. I ove godine tog praznika prisetiće se "jugonostalgičari", kojih ima u svim zemljama koje su činile nekadašnju SFRJ. Najviše ih je u Srbiji, iako mnogi smatraju da je upravo najveća republika bivše Jugoslavije podnela najteže posledice politike koju je vodio nekada "najveći sin naših naroda i narodnosti".

Ivana Bogojev
Zdroj/Izvor: Borba

25. května/maja - Dan mladosti

POSLEDNJI POZDRAV MARŠALU

Proslava poslednjeg Dana mladosti, koju su obeležili štafeta u obliku falusa i kopija nacističkog plakata, nije bila samo neviđen skandal, već simboličan kraj Titove Jugoslavije

s1

Poslednja... Bila je od plastike, a plakat u obliku lista usvojen posle afere sa kopijom fašističkog plakata (desno)

Ništa nije tako simbolično najavilo kraj SFRJ kao poslednja štafeta mladosti, „falus" bratstva i jedinstva iz 1987. godine, koji je posle 64 dana putovanja širom socijalističkog eldorada završila u pregalačkim rukama Hašima Redžepija, predsednika Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, zavaljenog u svečanoj loži stadiona JNA, na sletu 25. maja pomenute godine.

slika1

Slet za rođendan... Tito, sin naroda i narodnosti

Međutim, to što je bila poslednja još je i najmanji kuriozitet - bila je najkontroverznija i umnogome predstavljala kukavičje jaje koje su republike želele što pre da uvale jedna drugoj.

Danas, sa istorijskom distancom od 22 godine i sa, tek, metaforičnim značajem, samuje u zasebnoj vitrini nadomak granitnog groba s pozlaćenim slovima, kraj „ljubičice bele", u Kući cveća. Čeka da namernicima ispriča svoju priču...

- A priča je gotovo nestvarna, zapravo, nepojmljiva za nešto tako značajno, što je štafeta svakako bila. Barem do te godine - započinje je Ana Panić, istoričar umetnosti i kustos Muzeja istorije Jugoslavije, negdašnjeg Muzeja revolucije 25. maj, dok tabanamo pustahijom nekadašnjih hodočašća.

- Sva ujdurma počela je kada se slovenački dizajnerski studio „Novi kolektivizam" prijavio na tadašnji savezni konkurs za idejno rešenje štafete i plakata Dana mladosti i - pobedio.

slika2

Najslikanija... „Kosovski božur" od 10.000 metara žice

Na stranu sama štafeta, o njoj ću nešto kasnije, plakat koji su „osmislili" i ponudili bio je, u najmanju ruku, skandalozan! Zapravo, reč je o kopiji nacističkog plakata iz 1936. godine „Alegorija heroja" Riharda Klajna, na kojem arijevac drži zastavu sa svastikom, odnosno kukastim krstom. Njega su zamenili petokrakom, a zastavu jugoslovenskom trobojkom i uklonili preostale simbole Trećeg rajha, ali to je i dalje bio, jedan kroz jedan, isti taj crno-beli nacistički plakat i to je tako prošlo sve moguće komisije i provere. Kada je nešto kasnije čitava stvar provaljena, digle su se sve znane i neznane službe bezbednosti, ispitivale ih, saslušavale, ali se na tome i završilo. Progledano im je kroz prste, prošli su bez ikakve kazne, ako izuzmemo to što je posao oko ideje za štafetu poveren drugom - to bi otprilike bila priča o famoznom plakatu kojim je „duhovita" slovenačka družina želela da poruči nešto što tada niko još niko nije mogao, hteo ili smeo da shvati na pravi način. Međutim, njihov greh nije bio samo to famozno parče papira. I štafeta je bila jednako „svetogrdna", što se ondašnjih tumača, podobnog i nepodobnog, ticalo.

s2

Kuća cveća... Sve štafete izložene u vitrini

- Štafeta je bila priča za sebe. Urađena u obliku kupe, sa osam prstenova, koji su simbolisali republike i pokrajine, trebalo je da stoji na držaču u kojem se nalazila video-kaseta sa porukom, držač je trebalo da se oslanja na četiri nogice, a čitava kompozicija da stoji na postolju u obliku SFRJ. Kao takva, bila je izuzetno nezgodna za nošenje, a zbog pomenute četiri nogice neki su čak govorili da podseća na hoklicu, što je uz fijasko sa plakatom bilo više nego dovoljno da se sa čitavim poslom krene iznova, pa je brže-bolje angažovan novi, opet slovenački, studio: „Marketing delo".

Prva štafeta

Prva štafeta zapravo i nije bila štafeta, već velika plava knjiga u koju se na ondašnjoj, mesarskoj hartiji 1945. godine upisalo 15.000 omladinaca Šumadije i koja je iz Kragujevca, po istom principu kako će i ostale biti nošene, donesena Titu. U Kragujevcu je, inače i podignut spomenik prvoj štafeti, koja je iz njega krenula 22. maja, pomenute 1945. godine. Prvi štafetar bio je omladinac Duško Pantelić, a nosioci su i kasnijih godina birani iz redova najboljih đaka, studenata, sportista i radnika.

Do 1957. godine nije postojala jedinstvena, takozvana savezna štafeta, već je svaka republika, veći grad, značajnije preduzeće, JNA imalo svoju. Zbog toga danas kolekcija svih štafeta i broji fantastičnih 22.000 eksponata.

Međutim, ne lezi vraže, ali i na njihovom plakatu, tada već svi širom otvorenih očiju, zapazili su svojevrsnu „provokaciju", iako je već bio usvojen na saveznom nivou. Naime, jednostavna kompozicija: zeleni list i zvezda petokraka dočekana je na nož tumačenjima: „Petokraka je nekako suviše sa strane"; „Manja je od lista"; „Boja lista podseća na domobransko zelenu"; „List je identičan onome sa tadašnjeg plakata „Slovenija, moja dežela", a uz to je i s namerom okrenut nadole"... No, više se nije imalo kud, vreme je bilo na izmaku a tenzije tolike da je polako sve počelo da gubi smisao. Štafeta, delo Vladimira Pezdirca, krenula je s Triglava, „krova SFRJ", nakon što su desetoro alpinista 21. marta, po nevremenu, jedva razvili državnu trobojku - ovde nakratko stajemo s pričom, gledajući taj komad materijalizovane nesloge i ideološke hipnoze koje su je zanavek prokazale.

Na njoj su se, umnogome, slomila kola probuđenih nacionalnih i zgaslih federalne strasti.

- Glavna zamerka je bila zašto je štafeta od plastike, s obzirom na to da su dotadašnje pravljene uglavnom od plemenitih materijala. „Marketing delo" je pokušavalo da objasni kako plastika simboliše futurizam, ali ne... prozivke su bivale sve glasnije: „Šta, zapravo, simbolizuju tih osam crvenih tačkica na vrhu štafete?! Republike i pokrajine ili pretnju da će njima poteći krv?! Ne liči li plastična štafeta s tim crvenim „kapljicama" na najobičniju epruvetu?!" Pa, sve dotle da zbog toga što je u njoj bila ugrađena svetleća dioda i da su sporne tačkice sijale liči na igračku - doduše, u poslednjem argumentu još ima i najviše istine. Gledajući je ovako, lišeni bremena ideologije, zaista podseća na onu svetleću „šargarepu" kojom saobraćajci vitlaju u mraku...

Junak sa Skadra

Ovu titulu je doživotno nosio i bio počasni gost svih sletova Stipe Eterović sa Brača, udarnik ondašnjeg „Jadrankamena", koji je 1959. godine spasao štafetu od pokušaja albanskih bandita da je se domognu i tako u jeku Informbiroa nanesu moralni poraz Jugoslaviji. Naime, u trenutku dok je sa još dvojicom omladinaca preplivavao Skadarsko jezero, prateći štafetu, sa albanske strane su zapucali na njih. Momak kod kojeg je u tom trenutku bila štafeta ispustio je, ali ju je Eterović, iako ranjen u nogu, dograbio i s njom doplivao do obale.

No, kada se siroti plastikaner (Kinezi danas prave daleko kvalitetnije) konačno dogegao do Beograda, eto novog šoka.

- Kao šlag na tortu, povrh svega i posle svega, čuveni slet pod nazivom „Upalite svetlo" i Đole Balašević, kao jedan od učesnika, sa sve pesmom „Taj orkestar stari pojma nema u stvari", što je momentalno protumačeno kao prozivka na račun kolektivnog predsedništva SFRJ. Nekako se sve to završilo, pet i po hiljada omladinaca i omladinki odigralo je šta je imalo da odigra, Rajmonda Brošaj, osnovka iz Gnjilana, predala je štafetu predsedniku Omladine Redžepiju, ovaj je prosledio dalje, ka Hali sportova, gde se samo na nju čekalo da označi početak velikog rok koncerta i tu je definitivno stavljena tačka na putešestvije poslednje štafete mladosti. Još dve godine su potom organizovani sletovi, ali bez nje. Ona tumačenja o osam kapi krvi su, izgleda, ipak bila proročanska - gledamo u zamišljenog kustosa, ona u štafetu, štafeta u granitni sarkofag, a on... On, očigledno, i dalje gleda sve nas, zadovoljno se smeškajući iz nekog separea socijalističkog „raja": „Majku vam božju, blesavu - i posle mene zauvek ja"!

s3

Probrani... Štafetu su nosili istaknuti omladinci, sportisti, radnici, đaci i studenti

Piše: Mihailo Medenica

Zdroj/Izvor: Press Online

23. května/maja

Jovanka Broz: Snalazim se kako umem i moram

Udovica Josipa Broza Tita prvi put za novine govori o tome zašto više ne odlazi na njegov grob, o svom položaju i o tome kako od 1980. živi bez osnovnih građanskih prava
Jovanka Broz na prozoru kuće u kojoj „privremeno” živi već tri decenije (snimak iz 2005.) Fotodokumentacija „Politike”

EKSKLUZIVNO
Jovanka Broz, udovica bivšeg predsednika SFRJ, poslednjih nedelja je ponovo predmet medijske pažnje. Posete dvojice ministara Vlade Srbije u kući u kojoj živi od Titove smrti, Rasima Ljajića i Ivice Dačića, opet su skrenule pažnju javnosti na, u najmanju ruku, čudan položaj nekadašnje prve dame iz vremena kada je Jugoslavija bila velika i poštovana zemlja.

Ministri Ljajić i Dačić su posle ovih poseta izjavili da će učiniti ono što je u njihovoj nadležnosti da se njena situacija poboljša. To je bio i povod da se o njoj iznova piše uz obilje spekulacija i senzacionalističkih detalja koji njen slučaj prate već gotovo tri decenije.

Sama Jovanka Broz za sve ovo vreme nije se nijednom oglasila u javnosti. Iako su joj se obraćali novinari iz nekih najuglednijih redakcija sveta, uljudno je odbijala da govori o sebi, mada je od honorara koji su joj za to nuđeni mogla pristojno da živi.

Za „Politiku” je, međutim, prošle nedelje pristala da, prvi put, odgovori na nekoliko novinarskih pitanja.

Na Titovom grobu: Jovanka Broz u jednoj od ranijih poseta Kući cveća Fotodokumentacija „Politike”
Zašto ste prestali da svake godine, 4. maja, na dan Titove smrti, odlazite u Kuću cveća i na mermernu ploču koja pokriva grob položite svoj buket?

– Ne idem, jer ne želim da me tamo, ispred Kuće cveća, dočekuje Ognjen Grković, nekadašnji sekretar generala Nikole Ljubičića koji mi je odmah posle Titove smrti tražio da potpišem papir na kome piše da sve ostavljam državi, što sam ja odbila. Rekla sam da to niti mogu niti hoću, jer moram od nečega živeti, a on mi je preneo Ljubičićevu poruku da ćutim i budem srećna što su me ostavili živu?! Ne želim da se sa osmehom, kao da ništa nije bilo, slikam za novine i sa Maricom Trljin i Rankom Bugarčićem koji su kasnije učestvovali u toj prljavoj raboti.

Kako ih nije sram da me pogledaju u oči? Da tim slikama u novinama javno operu svoj obraz. Godinama sam pisala protestna pisma, molila da me ti ljudi ne dočekuju, ali uzalud. Eto, zašto me nema na grobu svog supruga – rezignirano i ogorčeno prvi put objašnjava Jovanka Broz.

Da li su to jedini razlozi za nedolazak?

– Već godinama nemam kola kojima bih mogla da dođem na grob. Doduše, ona koja su mi pre dosta godina povremeno bila na usluzi jesu bila stara, ali je neobično da su na popravci već nekoliko godina. A ako bih zamolila nekog rođaka da me odveze, morala bih to da prijavim i da tražim dozvolu...

Sećamo se, vaš buket na suprugovom grobu se uvek izdvajao?

– Da, ali ne zadugo, jer su ga pokrivali ostalim cvećem, nabacivali na njega bukete ostalih posetilaca, tako da su oni koji su bili zaduženi za protokol najmanje brinuli o njemu.

Ovih dana se ponovo podseća da ste lišeni osnovnih građanskih prava?

– Odmah posle Titove smrti izbacili su me kao kofer iz Užičke 15, u spavaćici, bez ičega, bez prava da uzmem bar neku našu zajedničku fotografiju, neko pismo, knjigu, odeću, i bez moje volje „strpali” u kuću, rekoše privremeno, u kojoj živim gotovo tri decenije. S jedne strane, za javnost je bio priređen veličanstven pogreb na koji su došli skoro svi državnici sveta da tom velikom čoveku odaju poštu, a s druge, imate ljude koji su sa mojim mužem poslednjih godina njegovog života radili šta su hteli, takođe i sa mnom, i na kraju me pokrali. Imate takve kao što je spomenuti Grković, koji je nagrađen činom, valjda za nedela koja je počinio prema meni.

Ni do danas niste dobili rešenje o penziji?

– Da ne mogu da dobijem Titovu penziju, jer nemam dokumenta, a i zato što Tito „nije imao platu”, saopštio mi je u prisustvu nekih nazovipravnika, 12. jula 1982. Fadilj Hodža. Nikada nisam dobila bilo kakvo rešenje o penziji. Tačno je da dobijam neku apanažu, ali koju i od koga nikada nisam saznala. Gospodin Ljajić je prvi političar koji se zainteresovao za moj slučaj. A kao supruga predsednika zemlje, ali i kao borac, kao potpukovnik i nosilac Spomenice imam pravo, kao i svaki građanin, na penziju i imam pravo na adekvatan smeštaj, a ne privremeni, odakle uvek neko može da me izbaci kad hoće.

Srećom, služilo me je zdravlje, pa sam sama mogla da vodim računa o sebi, kao i da živim iz inata. Snalazim se kako umem i moram.

Nadate li se da bi uskoro moglo da bude drugačije?

– I sad će pljuvati po meni da bi sebe zaštitili i prikrili svoje prljave tragove i nedela. Već godinama se ovde vodi strašna kampanja protiv Tita, godinama se raspiruju strasti, umesto da se smiruju...

Nada Torlak

Zdroj/Izvor: Politika

20. května/maja

Vdova po Titovi konečně dosáhne na jeho miliardy

Vdova po někdejším jugoslávském prezidentu Josipu Brozi Titovi si bude konečně moci vybrat dvě miliardy dolarů (39 mld. korun) deponované ve švýcarských bankách. Podle webu rakouského deníku Der Standard se Jovanka (84) po desetiletích domácího vězení dočká pasu, a tím i přístupu do dědictví po manželovi.

Zdroje v Bělehradu potvrdily, že rozhodnutí o povolení vycestovat jí sdělil srbský ministr vnitra Ivica Dačić. Ten popírá, že s ní jednal o penězích. „Hovořili jsme výlučně o osobních dokumentech a  podobných otázkách,“ upřesnil.

Titovy peníze pocházejí z období mezi dvěma válkami, kdy údajně vlastnil třicetiprocentní podíl ve vídeňském hotelu Imperial. Dohodu o financích ve Švýcarsku chtěl se vdovou uzavřít i bývalý jugoslávský prezident Slobodan Milošević.

Po Titově smrti v květnu 1980 vdovu převezli z prezidentské rezidence do jedné státní vily, kde žila prakticky v domácím vězení, jehož důvody jí nikdy nevysvětlili. Zůstávala odkázána na sociální dávky. 

Tito několik let před smrtí od manželky odešel, říkalo se, že se příliš vměšuje do politických záležitostí. Na veřejnosti se objevila vždy 4. května, když navštívila Titův hrob. Prezidentskou rezidenci, do níž se nastěhoval v 90. letech Milošević, zničily nálety NATO.

Zdroj/Izvor: Novinky.cz

4. května/maja

Iako zakonima biologije očekivana, smrt, ipak, iznenadila narode i narodnosti Jugoslavije
 
Na današnji dan, 4. maja 1980, umro je Josip Broz Tito, doživotni predsednik SFRJ

0405iako_zakonima_biologije_oekivana.jpg "Dana 4. maja 1980. godine u 15:05 sati u Ljubljani prestalo je da kuca veliko srce predsednika naše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i predsednika Predsedništva SFRJ, predsednika Saveza komunista Jugoslavije, maršala Jugoslavije i vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ Josipa Broza Tita. Teški bol i duboka tuga potresa radničku klasu, narode i narodnosti naše zemlje, svakog našeg čoveka, radnika, vojnika i ratnog druga, seljaka, intelektualca, svakog stvaraoca, pionira i omladinca, devojku i majku", pisalo je u proglasu CK SKJ i Predsedništva SFRJ, 04.05.1980.

U tom trenutku, u celoj Jugoslaviji kao da je sve stalo. Prekinuta je utakmica, ljudi su odlazili u svoja preduzeća na dežurstva, deca su pozvana s ulica da uđu u kuće... Smrt Josipa Broza Tita, iako zakonima biologije očekivana, ipak je iznenadila narode i narodnosti Jugoslavije. Rukovodstva takođe. Može se reći da je u narednim godinama SFRJ živela u privremenom stanju. Titova smrt i kasniji raspad Jugoslavije, na čijem je čelu bio, doveli su do preispitivanja i njegove biografije i njegovih dela.

Josip Broz je rođen 7. maja 1892. u Kumrovcu, tada u Austrougarskoj monarhiji, a kasnije u Hrvatskoj. U Kumrovcu je završio osnovnu školu, a bravarski zanat u Sisku. U Zagreb je došao po završetku zanata, 1910. godine. Zbog učešća u štrajkovima i demonstracijama protiv austrougarske vladavine, u Zagrebu brzo je ostao bez posla, a zatim se preselio u Češku, Austriju i druge države na teritoriji Monarhije - zbog posla.

Prvi svetski rat zatekao ga je na odsluženju vojnog roka u Beču odakle je prebačen u Zagreb, gde je završio podoficirsku školu. Zbog odbijanja da se bori na srpskom frontu Josip Broz je bio zatvoren u Petrovaradinskoj tvrđavi, posle čega je s jedinicom prebačen na Istočni (ruski) front. Tamo je ranjen i s celom jedinicom zarobljen na Karpatima.

Iako zarobljenik, priključio se boljševicima i učestvovao u Oktobarskoj revoluciji. Mada je bilo pokušaja da se u istoriografiji SFRJ Brozovo učešće u Velikom Oktobru dovede do mitskih dimenzija i da se, praktično, dovede u ravan s vođama, to nije bilo tako. Treba verovati Brozu koji je govorio da je njegova uloga u „deset dana koji su promenili svet" prilično marginalna.

Između dva rata Josip Broz, koji tada postaje i Tito, uključuje se u rad komunističke partije i uz veliku podršku Moskve, dolazi na njeno čelo. Period između dva rata je i pokrenuo najveći broj priča o njegovoj prošlosti koje su se, vremenom, usložnjavale i umnožavale.

Bez obzira na maglovit period između dva rata, Josip Broz Tito postaje vođa „jedinog organizovanog otpora Hitleru u porobljenoj Evropi". Mnogo knjiga je napisano o jugoslovenskoj partizanskoj borbi od 1941. do 1945, a u svima se isticala njegova uloga i genijalno vođstvo.

Komunistička partija na čijem je čelu bio, vodila je partizanske jedinice koje su uspele da dobiju podršku i sa Istoka i sa Zapada. U svetu su prepoznavani kao partizani Josipa Broza Tita. Iako će teoretičari zavere i ideološki protivnici pokušavati da pronađu drugu stranu medalje, ipak, se mora reći da je Tito, uz rat koji je vođen i protiv okupatora i protiv domaćih protivnika, imao dosta diplomatsklih uspeha.

Kako drugačije objasniti da je komunistički pokret bio priznat i pomagan od jedne Velike Britanije sa antikomunistom Čerčilom kao premijerom i od Sovjetskog Saveza, koji nije dozvoljavao bilo kakvo protivrečenje velikom Staljinu.

Posle rata Tito je, kao i svi komunistički lideri, vladao čvrstom rukom i to su naročito osetili njegovi protivnici. Posle raskida sa Staljinom 1948, naročito se žestoko obračunao sa protivnicima iz svoje partije. Poznate su priče o Golom Otoku i drugim zatvorima za njih.

S druge strane, Jugoslavija je pod njegovim vođstvom posle Drugog svetskog rata postala poštovana i snažna država čija se reč slušala u međunarodnim odnosima. Nezavisnost od ŠSR i Staljina Josip Broz Tito i Jugoslavija su kompenzovali time što su popravili odnose sa Zapadom i državama koje su u drugim socijalističkim državama bile satanizovane.

Položaj „između dve vatre" u hladnom ratu SFRJ i Tito su iskoristili tako što su se povezali sa državama koje su bile sveže oslobođene od kolonijalizma u Africi, Aziji i Južnoj Americi. Pokret nesvrstanih, čiji je osnivač sa Nehruom i Naserom, postao je „treći blok" i značajna snaga u hladnoratovskom svetu.

Izgradnja Jugoslavije, „ravnopravne zajednice naroda i narodnosti", bio mu je, ipak, prioritet. Od posleratne obnove i izgradnje do razvoja jugoslovenske specifičnosti samoupravljanja, Jugoslavija je živela više nego dobro. Najotvorenija socijalistička zemlja Evrope, sa najvišim standardom „iza gvozdene zavese", poštovana u svetu...

Složili se ili ne, devedesete smo dočekali sa ušteđevinom „iz perioda Tita" i sa sećanjima na život koji je bio bezbrižan. Kritičari tog perioda pronalaze mane, iako je sve što je došlo posle njega , malo je reći, katastrofa.

U Srbiji smo prošli od pokušaja da se napravi njegov naslednik, preko glogovog koca u Kući Cveća, do potpunog negiranja njegove uloge.

Sahrana

Sahrana Josipa Broza Tita je jedan od najvećih međunarodnih skupova tog vremena . Sahranjen je 8. maja, na Dedinju, u Beogradu, uz prisustvo 209 delegacija iz 127 zemalja i 700 000 ljudi.

Dan posle smrti, posmrtni ostaci Josipa Broza Tita su Plavim vozom putovali od Ljubljane do Beograda. Dokumentarni snimci govore o opštenarodnoj žalosti i o velikom broju ljudi koji su na svim usputnim stanicama ispraćali voz.

Kovčeg sa posmrtnim ostacima je smešten u holu Skupštine Jugoslavije (sada Dom Narodne Skupštine Srbije), gde su državni funkcioneri, i građani u mimohodima, odavali počast šefu države. Mimohodi su bili organizovani po radnim organizacijama i svi zaposleni su bili obavezni da idu u mimohod. Na ulazak u Skupštinu se čekalo u redu i po 15 časova. Mnogima je od stajanja pozlilo, ali su dobro organizovane lekarske ekipe brzo reagovale.

Legende o sahrani

Neke teorije zavere kažu da Tito nije ni sahranjen na Dedinju već, odmah posle "pravog datuma smrti" (16. februar), u Beču u grobnici Habzburga. Kao jedan od dokaza se navodi i to da televizija koja je prenosila svaki detalj sahrane nije prikazala trenutak polaganja kovčega u grob.

Druga dilema odnosi se na natpis na grobu , koji je "dokaz njegovog masonstva". Na grobu, osim imena i datuma smrti, ne postoji nikakav drugi znak. Mnoge najviše zbunjuje to što "komunistički lider" nema petokraku na grobu.

Ukratko

Josip Broz Tito (Kumrovec, Austro-Ugarska, 7. maja 1892. godine - Ljubljana, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, 4. maja 1980. godine) .Bio je predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u periodu 1953 -1980, lider Komunističke partije Jugoslavije (kasnije Savez komunista Jugoslavije ),1937-1980 vrhovni komandant oružanih snaga SFRJ i vođa Narodnooslobodilačke borbe naroda Jugoslavije 1941- 1945. godine. Jedan je od osnivača pokreta Nesvrstanih.

Boris Drenč
Zdroj/Izvor: Borba


4. května/maja

Nesvrstani u Beogradu

 

BEOGRAD - Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić u obraćanju liderima Pokreta nesvrstanih u Havani istakao je da Srbija predstavlja najvećeg naslednika SFRJ, čiji je predsednik Josip Broz Tito bio prvi generalni sekretar pokreta.
- NJegov uticaj i podrška na očuvanju mira u svetu biće zauvek zapamćeni. Prvi samit nesvrstanih održan je u Beogradu 1961. godine. Predlažem da 2011. godine pedesetogodišnjica postojanja Pokreta bude obeležena u glavnom gradu Srbije - poručio je Jeremić, odajući priznanje članicama Pokreta nesvrstanih što su prepoznale opasnost od dovođenja u pitanje Povelje UN o suverenitetu i teritorijalnom integritetu i zahvalio se zemljama koje nisu priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.
Političari u Srbiji ovakav potez ministra spoljnih poslova tumače kao vrlo značajan.
Bivši šef diplomatije SRJ Živadin Jovanović kaže da je Jeremićev poziv da Beograd bude domaćin obeležavanja jubileja Pokreta nesvrstanih dobar gest.

- Taj Pokret osnovan je u našeg glavnom gradu 1961. godine, pa bi bilo dobro da se pedeseta godišnjica obeleži u Beogradu. To je značajno i zbog toga što nesvrstane zemlje čine gotovo dve trećine članica UN, zato što podržavaju suverenitet i integritet naše zemlje, a ne bi smeli zaboraviti ni njihovu ekonomsku moć - ističe Jovanović.
I potpredsednik SPS Branko Ružić, član skupštinskog Odbora za inostrane poslove, pozdravio je izlaganje srpskog šefa diplomatije, ističući da je „nesporan uticaj Josipa Broza i u 21. veku“.
- Postoji želja da se zbližimo sa zemljama članicama Pokreta nesvrstanosti, ne samo u političkom, već i u ekonomskom smislu. Isticanje uloge Josipa Broza i poziv da Beograd bude domaćin obeležavanja pedesetogodišnjice postojanja Pokreta u skladu je s našom politikom da se poštuje međunarodno pravo, srpski suverenitet i teritorijalni integritet - naglašava Ružić.
NJegov kolega iz Odbora, radikal Momir Marković, takođe podržava Jeremićevu ideju.
- Pokret nesvrstanih čine zemlje „trećeg sveta“ koje bi bile idealno tržište za našu Srbiju. Trebalo bi već jednom prekinuti s konceptom saradnje samo s jednim svetskim blokom. Uostalom, to su naši prijatelji, nisu oni bili ti koji su nas bombardovali - zaključuje Marković.
M. Dobromirovi
Zdroj/Izvor: Glas javnosti

4. května/maja
Cveće za godišnjicu Titove smrti
 
Poštovaoci Josipa Broza Tita jutros ispred Kuće cveća

BEOGRAD - Na godišnjicu smrti vođe komunističke Jugoslavije Josipa Broza Tita (1892-1980) danas je njegov grob u „Muzeju 25. maj” u Beogradu posetilo i ostavilo vence i cveće oko 500 ljudi iz svih krajeva bivše zajedničke države.

Predstavnica muzeja Svetlana Ognjanović rekla je agenciji Beta da bi do kraja dana Titov grob u Kući cveća trebalo da poseti ukupno oko 3.000 ljudi računajući one koji su poštu komunističkom vođi odali tokom vikenda.

Ispred muzeja tokom dana su primećeni autobusi sa registracijama Zagreba, Varaždina i Rijeke, iz Makedonije, a iz Bosne i Hercegovine iz Velike Kladuše, Kladnja i Banjaluke.

Članovi udruženja „Josip Broz Tito-Živinice” iz kladanjske opštine, opremljeni velikim Titovim slikama, rekli su agenciji Beta da ostaju u Beogradu do 15.05, vremena kada je 4. maja 1980. godine Tito preminuo u Ljubljani.

„Dolazimo svake godine”, izjavio je Zejnil Meštrić, predstavnik ovog udruženja koje, prema njegovim rečima, ima oko 500 članova. „Tito je bio pravilan čovek, čovek od reči. Kako je rek'o, tako je moralo biti”, rekao je Meštrić.

Na parkingu ispred muzeja i kraj dvosmerne pešačke staze koja vodi ka Kući cveća ima destak preprodavaca literature i suvenira iz doba SRFJ. Prema njihovim rečima, „ove godine se manje kupuje jer narod ima manje para, a i došlo je manje Slovenaca nego ranije.”

„Ranije nismo mogli da radimo jer nas je ovde lovila inspekcija. Sada kad možeš da radiš - nema naroda”, rekli su Beti preprodavci na parkingu, koji uglavnom drže monografije o Titu i narodnim herojima. Najskuplja među njima, „Tito, život i rad”, dostiže cenu od 10.000 dinara.

Na stazi ka Kući cveća mogu se kupiti jugosloveneske zastave sa petokrakom za 1.200 i 1.500 dinara. Među suvenirima su i nemačke poternica za „komunističkim poglavicom Titom”, kao i novčanice iz svih perioda socijalističke Jugoslavije.

Među postiocima bio je i Miodrag Milošević Rule, veteran omladinskih radnih akcija (ORA) od 1963. do 1990. godine. „Ovde sam svake godine, a biću tu i 25. maja, kad se proslavlja doček štafete”, izjavio je Milošević, koji na glavi nosi smeđu „titovku sa petokrakom”.

Svetlana Ognjanović iz Muzeja istorije Jugoslavije je rekla da su Titov groba danas obišli i bivši gardisti, članovi bivšeg kabineta doživotnog predsednika SFRJ, predstavnici SUBNOR-a, kao i organizacija nastalih raspadom Saveza komunista Jugoslavije,

Prema njenim rečima, Kuću cveća je od 1980. godine obišlo oko 17 miliona ljudi, s tim što je od 1990. godine i raspada SFRJ poseta značajno smanjena.

Međutim, samo prošle godine bilo je 75.000 posetilaca, pri čemu radnim danima dođe između 700 i 2.000 ljudi, a u vikend turama ima i do 5.000 posetilaca.

Ognjanovićeva je naročito istakla posete turista iz SAD: „Tri do četiri puta nedeljno dolaze organizovane ture sa američkim turistima, koji u glavni grad Srbije stignu preko Luke Beograd. Za ovu godinu nam su najavljene ture sa oko 15.000 turista iz SAD”.

Prema njenim rečima, u Kuću cveća dolazi „sve više mladih, koji nisu rođeni u vreme kada je Tito bio živ, i to je trend, a sredovečna populacija dolazi sa decom.„

Muzej ne radi samo ponedeljkom, ali ove godine će dva puta napraviti izuzetak, jer na ponedeljak „padaju” oba ključna datuma u vezi s Titom koja su se u doba SFRJ masovno obeležavala - 4. maj i Dan mladosti, 25. maj.

Na Titovoj sahrani u maju 1980. godine bilo je 209 državnika iz 128 zemalja sveta. Među njima je bio 31 predsednik države, četiri kralja, šest prinčeva, 22 predsednika vlada, 11 predsednika nacionalnih parlamenata.

Do 1990. godine, grob sa mermernom pločom u Kući cveća čuvala je Gardijska brigada tadašnje Jugoslovenske narodne armije.

--------------------------------------------------------------------------

Čitulje Titu u „Pobjedi” i „Danu”

PODGORICA – U podgoričkim listovima „Pobjeda” i „Dan” povodom 29-godišnjice smrti predsednika bivše SFRJ Josipa Broza Tita objavljeno je nekoliko čitulja.

Čitulje su potpisali nevladina organizacija Generalni konzulat SFRJ, zatim Klub jugonostalgičara i nekoliko pojedinaca.
Generalni konzulat SFRJ, čije je sedište u Tivtu, navodi u svojoj čitulji da je „za dugim kolonama svojih mrtvih divizija Tito otišao preko Romanije... Ode do naše daleke nepregledne poljane narodne pjesme, odakle kao da je i stigao”.
„Ti si naš ponos, idol i nezaborav”, piše u čitulji Kluba jugonostalgičara.
Tito je umro 4. maja 1980. u Ljubljani, a sahranjen je 8. maja u Kući cveća u Beogradu.

Beta
Zdroj/Izvor: Politika

29. dubna/aprila

Jugoslaviji nije bilo spasa

U razgovoru sa novinarom „Politike” u Sarajevu 2005. godine Ante Marković, bivši premijer SFRJ, objasnio je zašto je stradala velika država
Ante Marković, poslednji premijer SFRJ

Ante Marković, bivši presednik Saveznog izvršnog veća u takođe bivšoj državi SFRJ, danas i sutra gost je Beograda i učestvovaće, kako je javila agencija Beta, u radu regionalne ministarske konferencije. Deceniju i po nije ga bilo u balkanskim medijima. Raspad države teško je prihvatao, ali je u celonoćnom ćaskanju sa novinarom „Politike” u Sarajevu 2005. godine dao svoje viđenje zbivanja na Balkanu u ratnim 1991-1995. ali i u poratnim godinama.

„Politika” je u međuvremenu objavila, nekom zgodom, dva njegova odgovora iz tog razgovora. Prvo pitanje bivšem premijeru kojeg i danas jedni kuju u zvezde a drugi osporavaju, bilo je u vezi sa sudbinom SFRJ i mogućnostima njenog spasavanja.

– Nije joj bilo spasa. Ko je sve tada vodio republike, koliko je tu bilo prstiju mafije, političkog podzemlja, nacionalnih i verskih turbulencija. Meni je, na primer, nuđeno da 1991. učestvujem u puču. Odbio sam, jer je trebalo pohapsiti sve republičke istaknute političare osim Slobodana Miloševića. Nisam hteo da učestvujem u tome. Milošević se grdno naljutio na mene, jer nisam hteo da smenjujem Ivana Stambolića s mesta direktora Jubmes banke. Mesecima nije hteo da govori sa mnom. I Tuđman se naljutio na mene, jer nisam hteo da sarađujem s njegovim, kako sam mu u lice rekao, ustašama – rekao je Marković. Dodao je još, a to „Politika” sada prvi put objavljuje, da mu je učešće u puču nudio Veljko Kadijević, tadašnji ministar odbrane, da se istinski uplašio kada je Tuđmanu rekao citiranu rečenicu...

O ekonomskoj situaciji deset godina posle rata u svim nekadašnjim jugo-republikama Ante Marković je rekao:

– Stanje po tom pitanju u svim bivšim jugoslovenskim republikama je preslikano. Ekonomski sistemi su postavljeni tako da mladi de fakto i nemaju priliku da normalno rade, razvijaju se, uče o poslu i pristojno zarade. Svuda je na snazi, što biste rekli vi u Srbiji – ako ima hleba bez motike. Da odmah zaradi što više para, a da pri tome radi što manje, odnosno ništa ne radi. S takvim odnosom prema životu i radu teško da postoji neka perspektiva za ulazak u Evropsku uniju. Znate kako mene zavitlavaju ovde u Sarajevu. Kažu: „Predsedniče, kad mi budemo spremni za Evropu ona više neće ni postojati". Mislim da su u pravu – objasnio je Marković, inače jedan od vlasnika firme „Tehel” u Sarajevu. To je skraćenica za termo i hidroelektrane, koje, po struci elektroinženjer i bivši čuveni direktor „Rada Končara” iz Zagreba, sada projektuje. S najvećim zadovoljstvom, kaže, kao što sam seda za volan BMW-a i preko Zagreba do Graca ne stigne da se naplaća kazni zbog – prebrze vožnje.

I opet „Politika” prvi put objavljuje njegovo iskustvo s novim rukovodećim ljudima u novim državama:

– Zvali su me da pomognem njihovim ekonomijama. Odazivao sam se vrlo rado, voleo sam tu državu i osećao se njenim pripadnikom. Na čelnim pozicijama bili su uglavnom mladići s partijskom biografijom, ali bez dana radnog staža. Pa kako su oni uopšte mogli da obavljaju najviše državničke poslove? Nikako. Tako to ne ide. Moja radna biografija počela je od običnog radnika, a posle decenija i decenija vrednog rada i laganog napredovanja, okončao sam je premijerskom foteljom. A kada je na vrhu jedne države, kako god se ona zvala na Balkanu, takva osoba kao što sam opisao, šta onda očekivati od ostalih njenih državljana. Slovenija jeste, recimo, u Evropskoj uniji, ali nisam siguran da je istinski integrisana u evropsko društvo. To su dva različita pojma. O ostalima je iluzorno i govoriti. Evropske države i njihova društva su nešto previše ozbiljno za naš sveukupni balkanski mentalitet. Nažalost, ali to je tako – razmišljao je pre četiri godine Ante Marković, čovek koji je i tada smatrao sebe Jugoslovenom uz rečenicu o krahu Jugoslavije: „Tako je negde odlučeno”.

Dragan Vlahović

Zdroj/Izvor: Politika

29. dubna/aprila

Tito bez holivudizovanja

Moj povod za pisanje je emisija „Da. Možda. Ne”. Olivere Kovačević koja je emitovana u sredu uveče. Ne bih se složila sa nekim tvrdnjama lepe voditeljke.

Bratstvo i jedinstvo, divno doba! Tito i njegovi kauboji – partizani!

Neko ko propoveda toleranciju i ljubav ne bi smeo da u istoj emisiji previđa drugu stranu, a gospođica Kovačević je sa negativnom emocijom napadala nas koji smo bili žrtve komunizma, deo naroda koji još postoji, nije izumro.

Ja sam proizvod komunističke, Titove kulture koja je bila bazirana na partizanskoj pohlepi da znaju to što ne znaju, da budu što nisu bili, na pokondirenima, polupismenim, tobožnjim intelektualcima bez obrazovanja, koji su ukinuli i samog Boga, umesto Njega stvorili nakazu; prerušeni marksizam u religiju! Proizveli su današnje komuniste s tamjanom koji su, ako je to moguće, još gori od svojih tvoraca. Gospođica Kovačević je agresivno stala na stranu ljudi koji danas precenjuju to doba, mnogih preživelih fosila, poput mene, koji za razliku od mene smatraju da su to bila viteška vremena i da je naša propast sledila tek posle. Sklona sam verovanju da će, posejavši zlo i neznanje, još dugo uticati na vreme koje sledi. Neukost je uvek unazađivala civilizaciju, komunistička pošast s Titom na čelu pogotovo.

Stotine godina će proći, osenčenihkomunizmom, dok im se zatre trag. Dobro su funkcionisali i crvenom diktaturom skoro da su istrebili i poslednje zrno razuma. Generacije i generacije će proći dok se ponovo na ovom tlu uspostavi zdrava veza sa ostatkom sveta, dok i naš začarani deo Balkana postane deo Evrope. Sumnjam da ću ja to doživeti, previše sam stara. Nadam se da će novi naraštaji biti uspešniji od mene, ali, moj bože, oni pred sobom imaju dugačak i težak put. To je želja koja tek treba da se iznedri da bi počelada postoji,da traje do konačnog očišćenja đubrišta koje je komunizam ostavio za sobom. Zna li gospođica Kovačević kako je, na primer, tetkica u školi, Valerija Agošton stradala!? Ona je dospela na Goli otok,kada je Tito raskantao sa Staljinom, rekao čuveno, istorijsko ne, 1948. godine. Mali kolektivi su dobili instrukcije da odmah skinu Staljinovu slikukoja je visilana čeonim zidovima nadleštava odmah do Titove. Direktor škole je rekao: „Valerijo, skini to đubre otuda.” Valerija je bezazleno, prosto da ne pogreši, upitala: „Koje da skinem, druže direktore?“ Tako je kupila kartu za Goli otok gde je provela tri godine dok su je prevaspitali. Njena kćerka je tek pošla u školu, imala je sedam godina i nije ni razumela tajnu šaputanja tetaka i teča koji su preuzeli brigu o njoj;samo je ronzala za majkom i, dok se ona vratila, navikla je da živi bez nje!

Svako ima pravo na svoje mišljenje, i gospođica Kovačević, sve dotle dok se ne uvede zakon da je to jedino moguće mišljenje. Branila je diktaturu koja je tamanila nedužne ljude, slala ih na Goli otok, ponižavala građane jednoumljem, malajući svet u crveno,prisiljavala đake da veličaju trbušastu lepotu druga Tita, koji je ukinuo nacionalne odlike, jedinku, ličnost i još mnogo toga.

Čemu veličanje prošlosti kada je sadašnjost uzdrmana svetskom monetarnom krizom? Da li je kucnuo čas da se u Srbiji baš sada rehabilituje vreme komunizma i da se imenuju glavni bulevari po diktatoru maršalu Titu, kako bismo zaboravili da imamo poternice od „Infostana”, da smo dobili otkaze i nemamo od čega da živimo!

Kada čujem da je neko titoista i jugonostalgičar, moram da dodam svoje mišljenje. Bez obzira na rehabilitaciju jevrejstva, nisam bila od onih koji su se priklonili Titovoj diktaturi da bi vidali svoje rane zadobijene u Drugom svetskom ratu, a pogotovo danas, na putu prema EU, ne bih volela da po nečijem savetu moja ulica dobije ime druga Tita.

Sloboda nije u tome da smete činiti sve što vam padne na pamet, već da ne morate da činite ništa što nećete, da vas niko ne prisiljava da kličete onome što ne smatrate dostojnim toga.
Eva Ras

Zdroj/Izvor: Politika

29. března/marta

Titov „Galeb” postaje muzej

Nekadašnji simbol nesvrstane Jugoslavije kojim je Tito obišao mnoge zemlje trećeg sveta već godinama propada na mrtvom vezu u Rijeci
Tito na „Galebu”; Rđa i nebriga odavno su nagrizli „Galeb”

Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb – Polovinom idućeg meseca najzad će se, razrešiti sudbina ratnog školskog broda „Galeb”, nekadašnjeg simbola nesvrstane Jugoslavije kojim je predsednik Tito obišao mnoge zemlje trećeg sveta. Na javnoj aukciji biće prodat najboljem ponuđaču, a kako se očekuje to će biti grad Rijeka, koji ima i pravo njegovog prvokupa. Rijeka je, naime, odlučila da obnovi ovaj brod i uredi ga kao muzej, koji će biti trajno ukotvljen uz njenu obalu.

Ova svojevrsna pomorska rezidencija jugoslovenskog predsednika sledila je sudbinu države koju je decenijama predstavljala: u raspadu SFRJ „Galeb” je pripao Crnoj Gori koja ga je već oronulog prodala grčkoj firmi čiji je vlasnik Džon Paul Papanikolau, koji je planirao da ga obnovi i iznajmljuje kao ekskluzivnu jahtu bogatoj klijenteli koju bi svakako privukla činjenica da su na njemu kao Titovi gosti boravili i plovili mnogi poznati svetski državnici. Brod je pre nekoliko godina dopremljen u riječko brodogradilište „Viktor Lenac”, gde je trebao da bude obnovljen, ali je sve ostalo mrtvo slovo na papiru.

Grčki brodovlasnik očito nije imao sredstava za taj poduhvat, a „Lencu” je ostao dužan i deo novca koji je utrošen za obnavljanje čuvene jahte „Kristina O”, koja je nekada bila u vlasništvu Aristotela Onazisa koji je na njoj plovio u društvu bivše prve dame Amerike Žakline Kenedi. „Galeb” je ostao na mrtvom vezu kao garant za pokriće tih dugova, vreme je prolazilo, a on propadao. Ministarstvo kulture Hrvatske je 2006. godine proglasilo „Galeb” kulturnim dobrom i tada je grad Rijeka odlučio da ga otkupi i pretvori i nesvakidašnji muzej, ali do danas se u tom pravcu nije ništa učinilo zbog sudskih sporova koji su se oko njega vodili.

Brod je u međuvremenu veoma propao, tako da će mu početna cena na javnoj aukciji biti 150.000 dolara, a procenjuje se da vredi oko 275.000 dolara. Ako na kraju pripadne Rijeci, kao što se očekuje, školski brod JRM „Galeb” započeće novi život, a njegov životni krug će se na neobičan način zatvoriti u gradu u kojem je i nastao u sadašnjem obliku.

Naime, ovaj brod je sagrađen 1938. godine u Italiji kao trgovački brod i pod imenom „Ramb III” prevozio je banane, a tada je bio među najbržim teretnjacima na svetu. U toku Drugog svetskog rata pretvoren je u minopolagač, a u novembru 1944. godine je u savezničkom bombardovanju potopljen pod nemačkom zastavom upravo u riječkoj luci. Sa morskog dna je podignut 1948. i obnovljen u pulskom „Uljaniku”, kada je uređen kao školski brod tadašnje JRM. Svoj put završio je opet u riječkoj luci.

Radoje Arsenić
Zdroj/Izvor: Politika

29. března/marta

 

Suveniri i za Josipa Broza

Prijedorčanin Stevo Vrač, vrsni bačvar, traži naslednika
Stevo sa suprugom Ilinkom godinama deli posao (Foto I. Kotlić)

Prijedor – Stevo Vrač, meštanin sela Gornji Garevci kod Prijedora, jedan je od malobrojnih školovanih bačvara bivše Jugoslavije koji je svom zanatu ostao veran sve do danas. Pinteraj je, kako ovaj zanat nazivaju stari bačvari, završio u Daruvaru,  u Hrvatskoj, gde je živeo sve do početka poslednjeg rata, i to kod čuvenog majstora Julijusa Leje, Mađara.

– Tri godine sam kod tog starog majstora učio sve tajne bačvarstva, priča Vrač dodajući da se na prostoru bivše države ovim poslom bave još dvoje-troje ljudi koji su se školovali i izučavali zanat kod pravih majstora. Ostali su, tvrdi on, samo priučeni.

Tajne bačvarstva Stevo teško otkriva ali veli da je postao čuven po svojim bačvama u nekadašnjoj Jugoslaviji i svetu.Kako je voleo da eksperimentiše sa drvetom, došao je na ideju da u jednoj beogradskoj trgovini suvenira i kućne radinosti izloži svoje eksponate.

– To je „zapelo” za oko ljudima iz neposrednog okruženja predsednika bivše nam državeJosipa Broza, i tako su moje ploske i minijaturne bačve došle i do njega, sa ponosom priča Stevo i kaže da su od tada počele da stižu narudžbine iz Beograda kako bi se njegove rukotvorine poklanjale svetskim državnicima.Biznis je, navodi, krenuo kao nikada do tada. Vremenom je posao propao jer se drug Stari razboleo i umro, a kasnije je i rat „pokucao na vrata”.

I bačve i ploske,priča, izrađuje od slavonskog hrasta lužnjaka, jer je najbolji za obradu.U poslu mu pomaže supruga Ilinkakoja sa njim živi već petnaest godina.

– Ona mi je treća supruga, ali je ne bih menjao ni za jednu bivšu, jer mi pomaže u radu, ne krije Stevo. Kaže da Ilinka bačvu zna da savije kako bi je „opkolio” železnim obručem, za nekoliko sekundi.

Stevin najnoviji izum, bačva iz koje se mogu piti čak tri vrste rakije,nedavno je našao mušteriju. Njena sredina je rezervisana sa kozaračku šljivovicu, dok se sa strane mogu naliti viljamovka i lozovača. Sve tri imaju izlaz na obaveznu slavinu.

– Koliko prodam, toliko radova i poklonim. Plosku sam nedavno darovao premijeru Republike Srpske Miloradu Dodiku, te načelniku naše opštine Marku Paviću, veli Stevo. Dodaje da je umeće potvrdio i na jednom starom „vartburgu” u koji je ugradio mnogo drveta i za koji se zainteresovao jedan prijedorski zlatar. Ima nameru da osmisli i „uradi” dva kabrioleta.

Majstor bačvar kaže da ima želju da ovom starom zanatu,koji polako izumire, poduči mlade ljude.

– Javilo se njih nekoliko sa željom da ih naučim poslu,ali sam ih odbio jer bi oni da za sedam dana sve nauče, govori Stevo Vrač verujući da će se među mladima ipak naći neko na koga bi preneo dragoceno znanje. Spreman je čak i svoju radionicu sa kompletnim mašinama da ostavi onome ko istinski zavoli ovaj zanat. Za tako nešto ima samo jedan uslov a to je da njegova radnja ostane na istom mestu, u okviru njegove porodične kuće, u Gornjim Garevcima.

I. Kotlić
Zdroj/Izvor: Politika

29. března/marta

 

Tajna Titovih sapuna

U zrenjaninskom „Luksolu” nameravaju da obnove proizvod koji je svojevremeno pravljen za maršala Tita, njegovu suprugu i najviše oficire ondašnje Jugoslavije
U „Luksolu” je sačuvan i originalni kalup na kome je u sapune utiskivana gravura venaca nalik onima na maršalskim epoletama (Foto Đ. Đukić)

Zrenjanin – Najava iz zrenjaninske fabrike „Luksol“ da će biti obnovljena proizvodnja sapuna koji se ovde pre pola veka proizvodio za predsednika Jugoslavije maršala Josipa Broza Tita, njegovu suprugu Jovanku i pripadnike najužeg vojnog vrha pobudila je medijsku pažnju kakva gotovo da nije zabeležena u 125 godina postojanja ovog preduzeća.

Kako se u „Luksolu“ i danas može čuti, dopremanje sirovina, proizvodnja, pa čak i mašine na kojima se pravio sapun na kome su bili utisnuti venci nalik onima na maršalskim epoletama, bili su pod strogom kontrolom vojne obaveštajne i kontraobaveštajne službe. Po gotove proizvode dolazilo je vojno vozilo u pratnji visokog oficira. Pošiljka je odlazila direktno na dvor. U pričama (ili legendama) u vezi sa sapunom „maršal“ pominje se da je ovaj specijalni „Luksolov“ proizvod stizao i do kupatila predsednika Sovjetskog Saveza Leonida Brežnjeva, kubanskog lidera Fidela Kastra, afričkih kraljeva i careva, pa čak i do – britanske kraljice!

Sapun „maršal“, kome to i nije bio zvaničan naziv, imao je specifična svojstva – kako se tvrdi, za njegovu proizvodnju korišćene su isključivo prirodne materije, poput meda i plodova kleka. Budući da su proizvodi sa takvim svojstvima i danas izuzetno traženi, i to među platežno sposobnijim kupcima, ne treba sumnjati da bi obnova proizvodnje „tajnog maršalovog sapuna“ bila više nego dobar potez „Luksola“.

Đ. Đukić
Zdroj/Izvor: Politika

29. března/marta

 

Ekološke muke „malog Kuvajta”

Opština Srbobran već godinama bezuspešno ukazuje na velike štete koje trpi zbog eksploatacije 88 izvorišta nafte na svojoj teritoriji
Mala vajda od obilja „crnog zlata”: naftno izvorište kod Srbobrana (Foto P. Koprivica)

Srbobran – Mada se na poljima srbobranske opštine nalazi 88 naftnih bušotina, po čemu je ovaj deo Bačke poznat još i kao „mali Kuvajt“, to lokalnoj zajednici donosi više problema nego koristi. Godišnji prihod od naftne rente nije dovoljan ni da pokrije štete koje naftaši ostavljaju za sobom na njivama i putevima, a kamoli da predstavlja znatniju stavku u opštinskom budžetu. Srbobranci već godinama uzaludno pokušavaju da saznaju koliko se sirove nafte „požnje“ iz njihovog atara, da bi znali koliko im novca sleduje po tom osnovu.

– Izgleda da se u NIS-u to čuva kao poslovna tajna. Inače, visina rente bi trebalo da bude tri odsto od bruto vrednosti izvučene nafte, od tog procenta polovina pripada lokalnoj zajednici, a ostatak državi – kaže za naš list predsednik opštine Srbobran Branko Gajin.

– Nije problem u visini procenta rente, već u utvrđivanju količine izvučene nafte na ovdašnjim nalazištima. Ne možemo da prihvatimo da je to isključiva nadležnost NIS-a, koji potom po svojim aršinima određuje i iznos za uplatu na račun lokalnog budžeta. Smatramo da smo u prošloj godini „zakinuti“ za najmanje 25 miliona dinara – ističe Gajin, dodajući da iz NIS-a tvrde kako se eksploatacija srbobranskih bušotina „crnog zlata“ čak i ne isplati.

Prema rečima našeg sagovornika, sve su učestalije inicijative da se organizuje blokada svih izvorišta nafte na ovom području, a ratari otvoreno negoduju što teška mehanizacija i kamioni naftaša uništavaju useve na njihovim njivama i ruiniraju poljske i lokalne puteve.

– Mnogo šta ukazuje na nedopustivu ravnodušnost NIS-a prema interesima ovdašnjeg stanovništva, a jedan od drastičnih primera svakako je i toranj naftne bušotine postavljen na seoskom groblju u Turiji – naglašava predsednik opštine Srbobran i podseća na velike ekološke štete koje trpi ovo područje zbog tridesetak takozvanih isplačnih jama, u kojima se taloži otpad nastao prilikom eksploatacije naftnih izvorišta.

Prema rečima Dušana Mihajlovića, predsednika opštinske komisije za zaštitu životne sredine, radi se o dubokim deponijama, površine od 50 do 100 kvadratnih metara, punim teških metala i raznih drugih otrovnih materija. Osim toga, kako tvrde lovci, ove jame sa nataloženom isplakom pogubne su i za divljač koja često upada u njih i skončava u naftnom mulju.

– Posebno nas uznemiravaju nagoveštaji da isplačne jame mogu da budu opasna žarišta mnogih zaraznih bolesti, kao i pretpostavke da u njima ima i kancerogenih materija. Obratili smo se i republičkoj ekološkoj inspekciji, a angažovaćemo i stručnjake beogradskog Instituta za zaštitu životne sredine da obave detaljne analize otpada. Ukoliko se naše sumnje potvrde, tražićemo zaštitu nadležnih državnih organa – upozorava Mihajlović, dodajući još da se, naročito u letnjim mesecima, iz ovih jama šire isparenja koja zagađuju i vazduh i zemljište.

Petko Koprivica
Zdroj/Izvor: Politika

29. března/marta

 

Ruševine zdanja Generalštaba na čekanju

Ministarstvo odbrane ne razmišlja o obnovi, već o prodaji u viđenom stanju. – Arhitekte se ne protive prodaji i promeni namene kompleksa pod uslovom da zadrži izvorni oblik jer je zaštićeni spomenik kulture
Deset godina posle NATO bombardovanja nema odgovora šta će biti sa oštećenim zdanjima (Foto D. Jelen)

Ni deset godina posle NATO bombardovanja nema odgovora na pitanje šta će biti sa oštećenim zdanjima Generalštaba i Ministarstva odbrane u Ulici kneza Miloša. Država kao gospodar kompleksa od 50.000 kvadrata u prethodnoj deceniji nije uspela da proračuna koliko bi koštala obnova, niti da obezbedi sredstva za rekonstrukciju. Ministarstvo odbrane kao korisnik prostora zbog nedostatka novca, kako tvrde, ne razmišlja o obnovi. Obe strane raspoložene su da se jedino arhitektonsko ostvarenje Nikole Dobrovića u Srbiji proda.

„Najlogičnije rešenje problema je prodaja u viđenom stanju, tako da prihodovana sredstva budu uložena u izgradnju nove zgrade Ministarstva odbrane i Generalštaba na nekoj drugoj lokaciji”, piše u saopštenju Ministarstva odbrane.

Ideja da ovo zdanje u centru grada nađe novog vlasnika nije od juče. Ona je i pre 2005. godine, kada je zaštićeno kao spomenik kulture – što je obavezalo sadašnje ali i buduće gazde da kompleksu vrate prvobitni izgled – javnost podelila u dva tabora. Jedni su tvrdili da plac treba prodati i budućem vlasniku dozvoliti da objekte sruši. A drugi, mahom arhitekte, nisu marili da li će zgrade biti prodate ali su insistirali da vlasnik, svejedno da li će to ostati država ili strani investitor, prihvati obavezu da povrati prvobitni izgled zdanja. Bojan Kovačević, autor monografije „Arhitektura zgrade Generalštaba”, kaže da se arhitekte ni sada ne protive prodaji i promeni namene kompleksa pod uslovom da zadrži izvorni oblik.

– Sve suprotno od toga bio bi kulturni zločin i kriminal. To je najveće delo moderne arhitekture u Srbiji. Ono nije porušeno nego je oštećeno i može se obnoviti. Na zgradi B od 36.581 kvadrata stradalo je pet procenata – komentar je Kovačevića koji je sa Društvom arhitekata Beograda bio pokretač da zdanje dobije status kulturnog dobra.

Premda se činilo da će proglašavanjem Dobrovićevog dela za spomenik kulture staviti tačka na polemiku da li zgradama povratiti autentičnu spoljašnjost, to se nije desilo. Na zahtev Republičke direkcije za imovinu, Ministarstvo kulture pre dve godine obratilo se republičkom i gradskom Zavodu za zaštitu spomenika kulture da ponovo preispitaju status zaštićenih objekata. Ovu inicijativu, prema rečima Srboljuba Panića, zamenika direktora Republičke direkcije za imovinu, podržalo je i Ministarstvo odbrane, ali povratne informacije nije bilo.

– Tada, kao i sada, smatramo da Generalštab treba prodati. Odluku o tome donosi vlada, predlagač je formalno Direkcija za imovinu, ali inicijativu daju korisnici zdanja. Ministarstvo odbrane formalno još nije uputilo takav zahtev. Prodaja će biti otežana ako investitora prinudimo da očuva isti izgled kao pre bombardovanja. Uslovljavanje bi cenu smanjilo najmanje 30 odsto, od 100 miliona evra koliko procenjujemo da za kompleks možemo da dobijemo – objašnjava Panić.

Takvu procenu vrednosti Dobrovićevog zdanja Panić argumentuje podatkom da je sadašnji vlasnik zgrade Saveznog MUP-a u istoj ulici za urušenu zgradu „keširao” oko 30 miliona evra, dok je Generalštab, zbog veličine placa i potencijalne kvadrature, trostruko vredniji od građevine u komšiluku.

I dok država želi da zaradi što više od prodaje Dobrovićevih kuća, republički i gradski zavodi za zaštitu spomenika kulture pridržavaju se stava da one treba da ostanu spomenik kulture i da „od 2005. godine do danas nije došlo ni do kakvih promena koje bi shodno Zakonu o kulturnim dobrima bile opravdani razlozi za skidanje zaštite”.

Nemar države prema ovom remek-delu je očigledan, ne samo zbog deset godina oklevanja da li da se objekti obnove ili kao ruševine prodaju, nego i zato što se dopustilo da prođe 40 godina da bi tek onda zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane bile zaštićene. Kao objašnjenje, Kovačević navodi činjenicu da je vojska nekada bila država u državi i da nije dozvoljavala „mešanje” u status dobara.

– Zgrade su pre svega bile mažene i pažene kao i drugi vredni objekti u vojnom fondu nepokretnosti. Nije reč o tome da je neko drugome nešto branio. Zdanje je uvršćeno u nacionalnu kulturnu baštinu i više nije važno kada. Zakon o kulturnim dobrima predviđa da onaj ko krši odredbe koje štite spomenike kulture može biti kažnjen i zatvorom – izričit je Kovačević.

Pojedine arhitekte ne kriju da je zaštita bila slamka spasa pred pretnjom da bi neki investitor, ne mareći za vrednost kuća, mogao da ih sravni sa zemljom.

-----------------------------------------------------------

Oko 50.000 kvadrata u centru

Zgrade Generalštaba građene su od 1956. do 1965. godine. Zgrada A ima 12.654 kvadara, a zgrada B 36.581 kvadratni metar. NATO je u dva navrata gađao zdanje (u noći 29. na 30. april,i u noći 7. na 8. maj 1999. godine).

Arhitekta Nikola Dobrović je za ovo ostvarenje dobio Oktobarsku nagradu grada. Osim izraženih kaskadnih formi, građevina je prepoznatljiva po fasadi od robusnog kamena mrkocrvene boje iz okoline Kosjerića na koji su nalegle bele uglađene mermerne ploče sa ostrva Brača.

-----------------------------------------------------------

Šta učiniti

Branislav Mitrović, arhitekta i član SANU:

Kao spomenik kulture, objekat se mora štititi u svom izvornom obliku. U svetu takva zdanja često bivaju izmenjena i prevrednovana. Rekonstrukcija zahteva tesnu vezu sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture. Prema novoj „investitorskoj arhitekturi” vrlo sam rezervisan. Ali ako se to radi kao autorski korektan i zaštitarski umestan postupak onda su moguće razne varijacije.

Mihajlo Mitrović, arhitekta i predsednik Akademije arhitekture Srbije:

Izmislili su da se „Ušće” ne može obnoviti, da je bezvredno, kupili ga za ništavne pare i napravili posao decenije, proširivši tajkunsko carstvo. Isti provereni novovarvarski sistem sprovodi se na Generalštabu. Očevidno je ugrožen duh i ponos Beograđana, a proces obezvređivanja remek-dela srpske arhitekture dugo traje.

Đorđe Bobić, bivši gradski arhitekta:

Spoljašnji izgled Dobrovićevih kuća treba zadržati. Veoma je važno da se u urbanoj matrici očuva ta forma jer je prepoznatljiv znak Beograda. U njihovoj unutrašnjosti neka budući investitor pravi šta želi. Bez obzira na eventualne finansijske gubitke koje bi država pretrpela da odluči da obnovi zdanje, ona to mora da podnese jer se kulturna baština ne može meriti samo novcem. Ozbiljna država kulturno blago ne prodaje na pijaci.

Daliborka Mučibabić
Zdroj/Izvor: Politika

12. března/marta

Titovo parče slobodne zemlje

Stanovnici Mravinjca kod Goražda pažljivo neguju park koji su podigli 1980. godine i poručuju: „Teško onom ko digne ruku na Titove boriće, slova i petokraku”
Iz daleka upečatljiv natpis Tito, a iznad njega već stasalih 88 borova Foto S. Heleta

Goražde – Retke su sredine u BiH u kojima se još neguje uspomena na Josipa Broza Tita i održavaju nekadašnja spomen-obeležja podignuta njemu u čast. Jedan od izuzetaka je mali Titov park, podignut 1980. godine na omanjem uzvišenju iznad magistralnog puta prema Foči i dalje ka Dubrovniku, odnosno Goraždu i Beogradu. Iznad betonirane, napukle, crvene petokrake stoji veliki, iz daleka upečatljiv natpis Tito, a iznad njega je već stasalih 88 borova, zasađenih za njegovih 88 godina.

Bilo je to vreme kada su meštani Mravinjca, puni elana, ali i po partijskom zadatku podigli ovaj park koji je, međutim, upravo zahvaljujući tim ljudima preživeo političke mene i minuli rat, po čemu je ova mala mesna zajednica postala prepoznatljiva.

Meštani Mravinjca, posebno oni koji stanuju uz Titov park, kažu vam uglas da je to „ jedino slobodno parče zemlje u Bosni i Hercegovini”, naglašavajući da „park ne održavaju nikakve institucije, naredbe ili direktive, već oni sami”.

–Teško onom ko digne ruku na Titove boriće, slova i petokraku, kazuje nam uglas grupa meštana Mravinjca.

Ovde, petnaestak kilometara od Goražda, kraj reke Drine, u mesnoj zajednici Mravinjac, u zgusnutim kućama, živi oko 450 stanovnika Bošnjaka. Do pred poslednji rat bilo ih je više i većina je radila u obližnjoj hemijskoj industriji „Azot” u Vitkovićima. Od fabrike su danas ostale samo zidine i prazne hale, tek manji broj Srba sevratio na predratna ognjišta, ali su današnji meštani Mravinjca ostali zakleti sledbenici i poštovaoci „Titovog lika i dela”. I ne samo što se zaklinju, već skoro pune tri decenije paze Titov park.

–Možemo se o svemu šaliti, ali kad je u pitanju naš Tito, tu nema šale! Kad se samo setim, u Titovo vreme smo krampom i lopatama gradili pruge, puteve, škole, a ove današnje demokrate ne mogu najsavremenijom mehanizacijom ni kilometar autoputa da uradebez afera. Nisu u stanju ni da okrečesve ono što je za vreme Tita napravljeno, kazuje Osman Herak, jedan od komšija i neformalnih čuvara Titovog parka u Mravinjcu.

Emiz Fejzić dodaje kako su danas pojedinci sve posvojili, ali nisu i ne mogu ovo parče njihovihuspomena.

–Ovaj naš park je naša i Titova slobodna teritorija, kaže Emir Fejzić, jedan od članova omladinske radne brigade koja je pod komandom ovdašnjeg aktiviste i preduzetnika Sulja Hrelje, 1980.godine, nakon Titove smrti, osmislila i podigla ovo spomen-obeležje.

Izuzdin Hastor se do u detaljaseća da su betonske temelje za slova kopali duboko 40 centimetara, da je njihova debljina 30 centimetara, te da su visoka 15 metara, a široka oko osam metara.

–Najviše betona nam je trabalo za petokraku. Naravno, sve smo radili ručno. Dole mešali beton kraj asfalta, a zatim udarnički ga gurali kolicima uzbrdo. Sećam se, bilo nas je dosta, a najvredniji su bili Dževad Alikavazović, Nada Begović, Nevlida Osmanspahić, Rašid Hrelja, Milomirka Delić i Svetko Begović, kazuje Hastor.

I najbliža komšinica Titovog parka Sehija Pozder kaže da su i ona i njen suprug Edhem učestvovali u akciji.

–Kad smo završili park, niko od nas dvoje nije bio srećniji. Tokom rata sam strahovala da park ne pogodi neka granata i da ga ne ošteti. Ali srećom, sve je preživeo, priča Pozderova.

I nakon poslednjeg rata meštani Mravinjca – Bošnjaci i retki Srbi povratnici, nastavljaju da svakodnevno održavaju Titov park. Kako je smešten odmah uz prometnimagistralni put brojni prolaznici svraćaju, fotografišu se, a neki polože i sveže cveće.

-----------------------------------------------------------

Ako nam dirnete Tita – biće belaja

Početkom 1992.godine u Mravinjac je došlo nekoliko aktivista Stranke demokratske akcije, nagovarajući meštane da sa brega iznad magistrale uklone slova i petokraku.

–Usprotivili smo se i upozorili ih, ako nam dirnete Tita – biće belaja, nakon čega su odustali! I danas, kad bi neko pokušao da oskrnavi Titovom park ne bi se dobro proveo, veli Nermin Đuzel.

-----------------------------------------------------------

Užičani, ako može, dajte bronzanog Tita

Neostvarena želja meštana Mravinjca je da u ovom parku podignu bronzani Titov spomenik. Čuli su, kažu, da ih ima nekoliko na užičkom otpadu preduzeća „Sinma”, ali priznaju da nemaju para za njegov otkup.

–Ako može ovako preko novina, pozivamo ih da nam daju bronzanog Tita, koji bi ovde zablistao punim sjajem, poručuju meštani Mravinjca, koji se svake godine 30. aprila naveče, okupe u Titovom parku gde pale tradicionalnuprvomajsku vatru.

–Tada pevamo njegove pesme, sećamo se lepog vremena, koje će se teško ponoviti, kaže Emir Fejzić.


S.Helet
Zdroj/Izvor: Politika


12. března/marta

Janša ruši Tita u Sloveniji

Posle otkrića masovne grobnice u rudniku Barbara, bivši premijer traži uklanjanje svih obeležja Josipa Broza
Centralnim trgom u Velenju i danas dominira monumentalan Titov kip
 

Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana, 12. marta – Posle otkrića prikrivene masovne grobnice u napuštenom rudarskom oknu Barbara u celjskom okrugu, bivši premijer Janez Janša traži uklanjanje svih obeležja Josipa Broza u državi. Janšine demokrate (SDS) zahtevaju sklanjanje Brozovih spomenika kao i preimenovanje ulica koje nose Titovo ime.

SDS tvrdi da „deli užas predsednika boračke organizacije Janeza Stanovnika” koji je u reakciji na nedavno otkrivena mumifikovana naga tela žrtava posleratnih likvidacija, zapečaćenih pre šest decenija u Hudoj (strašnoj) jami, negirao da krivicu za to nose slovenački partizani. Stanovnik je odgovornost za likvidacije zarobljenih pripadnika neprijateljskih formacija (nemačkih trupa, ustaša i četnika), političkih neistomišljenika i civila prebacio na nekadašnjeg vrhovnog komandanta Tita i komandu u Beogradu. Zato je za „SDS neprihvatljivo da neka slovenačka ulica ili trg nosi njegovo (Titovo) ime, jer masovni zločini posleratnih likvidacija opterećuju slovenačku sadašnjicu i budućnost”.

SDS upozorava da će „Slovenci biti zakočeni u razvoju ukoliko kao zajednica ne budu sposobni da dostojno sahrane svoje mrtve”. I dok stručnjake čeka težak posao identifikacije žrtava (u Barbari su pronađeni ostaci oko 300, a očekuju otkopavanje još nekoliko hiljada leševa u teško dostupnim rudarskim oknima), poslanik Zmago Jelinčič vinovnike zločina pronalazi van granica Slovenije. Stoga je „najveća svinjarija pokušaj da se Slovenija prikaže kao genocidna država”, tvrdi Jelinčič, inače strastan kolekcionar Titovih artefakata. Za zločin u Hudoj jami optužuje 7. ličku armiju.

S. V. Mekina
Zdroj/Izvor: Politika

12. března/marta

 

Zaustaviti prenos nadležnosti na BiH

Porast nadležnosti koje preuzimaju zajednički organi BiH pratilo je enormno povećanje administracije i budžeta koji je za ovu godinu 1,4 milijarde maraka
Zgrada vlade u Sarajevu (Foto Stock)

Od našeg stalnog dopisnika
Banjaluka – Po Dejtonskom sporazumu Bosna i Hercegovina je imala devet, a sada ima 53 nadležnosti. Prenos nadležnosti sa Republike Srpske i Federacije BiH počeo je u proleće 1997. godine i to na osnovu deklaracija Saveta za primenu mira, koje su se –  umesto na odredbe – pozivale na „duh Dejtona”. Od tada u BiH neprekidno traju polemike o tome da li su nadležnosti entiteta na nivo BiH prenesene zakonito i mogu li one biti vraćene entitetima.

Srpski političari su za obustavljanje prenosa nadležnosti i vraćanje onih koje su joj nezakonito oduzete, jer u ovom procesu vidi centralizovanje BiH i, dugoročno, nestajanju RS. Bošnjački lideri su, u ime „jačanja države”, na suprotnom polu. Hrvatski su, kao i u svim sličnim prilikama, između ova dva stanovišta.

„Istina, Ustav BiH je dao mogućnost Republici Srpskoj i Federaciji BiH da, ako se dogovore, pojedine nadležnosti mogu da prenesu na zajedničke organe, odnosno da osnuju organe koji će za oba entiteta obavljati poslove na nivou BiH”, kaže za naš list poslanik Partije demokratskog progresa u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH Branko Dokić

Deo nadležnosti je, podseća on, prenesen dogovorom i odlukama entitetskih organa i tu nije ništa sporno. „Veliki broj nadležnosti je prenesen odlukama visokih predstavnika, a popriličan broj novih agencija i drugih organa na nivou BiH je osnovan na osnovu odredbi zakona koje su nametali visoki predstavnici. Oni su čak menjali i zakone, kao o pasošu i ličnoj karti. Na osnovu tih izmena, entiteti su izgubili pravo da izdaju lične karte i pasoše”, ističe Dokić.

Drastičan primer, po našem sagovorniku, je Zakon o sudovima koji je promenio bivši visoki predstavnik Pedi Ešdaun. On je doneo izmene, kojima je –  suprotno odredbama Dejtonskog sporazuma – osnovao Sud i Tužilaštvo BiH. Pod pritiskom deklaracija Saveta za primenu mira i visokih predstavnika formirane su Oružane snage BiH, Obaveštajno-bezbednosna agencija, Granična policija, Agencija za istrage i zaštitu, Pravobranilaštvo BiH, Regulatorna agencija za komunikacije, Uprava za indirektno oporezivanje...

„Treba utvrditi koje su nadležnosti prenesene u skladu sa Ustavom BiH, a koje kršenjem njegovih odredbi. Vrlo je važno utvrditi i sledeće: da li i koliko koristi svi građani BiH imaju od zajedničkih organa BiH i da li ih preskupo plaćaju. Takođe, da li ti organi rade podjednako u interesu cele BiH, tačnije RS i Federacije BiH, ili promovišu „sarajevsku politiku”. Dok ne budemo imali čiste račune, nijednu nadležnost sa Republike Srpske ne treba da prenesemo na nivo BiH”, naglasio je Dokić.

Do objektivne analize rada zajedničkih organa BiH, dodao je on, nije lako doći, jer sarajevskim političarima je „najmanje važno šta ovi organi rade i koliko koštaju”. „Za njih je najbitnije da se povećava broj organa na nivou BiH, a politička pozadina toga je utisak da BiH jača kao država, a da, istovremeno, snaga entiteta, pogotovo Republike Srpske, slabi”, konstatovao je Branko Dokić.

Boro Marić

----------------------------------------------

Glomazna administracija

Sa povećanjem zajedničkih organa BiH, povećavao se i birokratski aparat. Ako se od ukupnog broja zaposlenih u zajedničkim organima BiH oduzme desetak hiljada pripadnika Oružanih snaga, dobije se 12.000 činovnika koji rade u zajedničkim organima ili oko pet hiljada više nego 2004. godine. Istovremeno, rastao je i budžet zajedničkih organa. Pre pet godina, zajednički organi BiH su raspolagali sa 480 miliona maraka, a ove godine će imati 1,4 milijarde maraka. Trećinu te svote daje Republika Srpska, a dve trećine Federacija BiH.
Zdroj/Izvor: Politika

12. března/marta

 

Atomska centrala se planira kod Mariova

Makedonska akademija nauka i umetnosti uveliko radi na projektu prema kojem bi do 2026. godine bila izgrađena atomska centrala
Slabo nastanjen kraj Mariova izazov za akademike (Foto M. Radenković)

Skoplje – Debate o energetskoj krizi koja je hronična u Makedoniji do sada su završavale jalovim zaključcima i planovima koji nikada nisu realizovani. Ovih dana makedonska vlada i eksperti za energetske resurse nastavljaju polemike oko načina za trajno rešavanje konstantne energetske krize.

Priča o četiristo malih i srednjih hidroelektrana, aktuelizovana u izborno propagandne svrhe nadopunjena je informacijom o izgradnji atomske centrale. Inicijativa za taj poduhvat potekla je iz Makedonske akademije nauka i umetnosti (MANU), pod čijim okriljem tim eksperata uveliko radi na ovom ambicioznom projektu.

Timom rukovodi akademik Gligor Kanevče a centralno mesto u urađenoj dugoročnoj energetskoj strategiji je upravo izgradnja atomske centrale. Prema zamisli stručnjaka ona bi trebalo da se gradi u oblasti Mariovo, u centralnoj Makedoniji i, ako bude prihvaćena ideja akademika, bila bi završena do 2026. godine.

Projekat MANU je već predmet polemika u koje su se uključili eksperti, ekologisti, političke partije i naravno meštani sela raštrkanih u najređe naseljenoj oblasti Mariovo.

Akademici svoj projekat brane činjenicama da je vlada obelodanila da će u narednom periodu izdvojiti 3,5 milijardi evra za izgradnju energetskih objekata i da samo izgradnjom atomske centrale može trajno da se otkloni problem snabdevanja električnom energijom.

U razgovoru za „Novu Makedoniju”, profesor sa Instituta pri Prirodno-matematičkom fakultetu u Skoplju, Done Geršanovski je izrazio skepsu povodom inicijative MANU, izjavivši da takav projekat zahteva opsežne pripreme, veliki broj stručnjaka, višestruku zaštitu i obezbeđenje prostora za trajno i sigurno odlaganje radioaktivnog otpada.

Makedonski eksperti za energiju smatraju da je za Makedoniju najbolje da se blagovremeno uključi u izgradnju bugarske atomske centrale „ Belene” jer su Bugari već ponudili takvu mogućnost.

Uz mnogobrojna udruženja ekologista koji se javno protive izgradnji atomske centrale, protiv takvog projekta MANU i vlade su i mnoge političke partije. Lider Demokratske obnove Makedonije, partije koja je deo vladajuće koalicije, Ljiljana Popovska izjavila je da će se njeni istomišljenici svim sredstvima suprotstaviti izgradnji nuklearke.

„Makedonija je premala za ovakav energetski kapacitet, koji je preskup i višestruko opasan po okolinu i ljude i mi ćemo se silno suprotstaviti njegovoj realizaciji”, izjavila je Popovska.

M. Radenković
Zdroj/Izvor: Politika

12. března/marta

 

Jezero pretvoreno u deponiju

Za četiri meseca iz Drinskog jezera iznad Hidroelektrane „Višegrad” izvučeno 460 kamiona smeća
Smeće prekrilo zelenu lepoticu: Drinsko jezero (Foto S. Heleta)

Višegrad – Zbog nekontrolisanog odlaganja komunalnog otpada na brojnim neuređenim i divljim deponijama u gornjem toku reke Drine i njenih pritoka, na teritoriji Republike Srpske, Federacije BiH, Crne Gore i Srbije, gornje Drinsko jezero iznad Hidroelektrane „Višegrad”, već drugu godinu je prekriveno ogromnim količinama plutajućeg smeća.

Koliko god to stvara ružnu sliku u predivnom Drinskom kanjonu u kome ovdašnje opštine najozbiljnije računaju na intenzivniji razvoj turizma, plutajući otpad stvara i velike probleme u normalnom radu Hidroelektrane „Višegrad”. Tim pre što ovo smeće ne smeju da propuštaju dalje preko brane, jer Hidroelektrana „Bajina Bašta” nije protočna.

Postupajući po strogim uslovima propisanim u ekološkoj dozvoli,

i pored izgrađene lančanice, odnosno pregrade, koja zaustavlja dolazeće smeće u Setihovu, na Limskom delu gornjeg Drinskog jezera u opštini Rudo, ceni se da je na pregradni profil Hidroelektrane „Višegrad”, samo u poslednja četiri meseca, doplovilo oko 7.000 kubnih metara plutajućeg smeća.

– Na pregradnoj brani Hidroelektrane „Višegrad” u ovom periodu je izvađeno 3.289 kubnih metara plutajućeg nanosa, a na lančanici u Setihovu dodatnih 1.329 kubnih metara, što ukupno iznosi4.618 kubnih metara ili oko 460 teretnih kamiona, za šta je preduzeće „Hidroelektrane na Drini” platilo 98.367 maraka, kaže Dražan Knežević, generalni direktor Zavisnog preduzeća „Hidroelektrane na Drini”.

On dodaje da prema poslednjim procenama u gornjem Drinskom jezeru, iznad pregradne brane Hidroelektrane „Višegrad”, još uvek ima oko 2.000 kubnih metara raznog plivajućeg nanosa, te da nove količine svakodnevno pristižu, posebno pri naglom porastu vodostaja.

Iz „Hidroelektrana na Drini” uputilisu, po ko zna koji put, apel i pozive svim uzvodnim komunalnim preduzećima da konačno reše nelegalno odlaganje smeća uz rečna korita.

Apel je upućen i nadležnim ministarstvima u susednim državama, Crnoj Gori i Srbiji, te ekološkim udruženjima, jer bez zajedničkog i koordiniranog rešavanja ovog problema teško da će Drina ponovo postati bistra i čista reka. 

S. Heleta
Zdroj/Izvor: Politika

12. března/marta

 

Dani kada se za noć zarađivao „fića”

Za „Draginu kafanu” znalo se širom Jugoslavije zahvaljujući putnicima kroz Vukov kraj i soldatima iz svih krajeva koji su vojni rok služili u obližnjoj kasarni
Rašo Stanojević grli gosta Kikanovića koji svakog jutra već 28 godina u kafani ispija prvu kafu (Foto S. Trifunović)

Klupci kod Loznice – „Dragina kafana“, najstarija privatna kafana u lozničkom kraju, nalazi se u selu Klupci: sagrađena je 1938. kao kuća, da bi se tek 1963. godine pretvorila u kafanu. Odmah je tu pored Valjevskog puta. Karirani stolnjaci, drvene ljubičaste stolice, stare slike i kalendari, sve podseća na prohujala vremena, kada od gostiju nije igla imala gde da padne. Poslednjih godina se promenilo mnogo šta, nema više kafedžije Dragutina Stanojevića, po kome kafana nosi ime, nema gužvi, ni velikih pazara.

– U ono vreme nije bilo lako biti privatnik. Otac je tek posle tri godine dobio trajno rešenje za rad, a inspekcije su bile česte. Ako bi hteo da se širiš, znači da si imao višak para i da si utajio porez. Zbog toga je kafana ostala ista do danas. Gosti su dolazili iz celog kraja, bilo je šest konobarica, muzika sa dve, tri pevačice i obično bi od četiri posle podne počinjala gužva i trajala do svanuća. Kafana i bašta su bile pune, a za noćni pazar mogao se kupiti novi „fića“. Ludnica je bila kad „Viskoza“ da platu. Dnevno se peklo i do šest jaganjaca, oko 15 kilograma roštilja, a popijeno pivo i rakija merilo se hektolitrima. Dođe pun „dajc“ pića i sve ode – priča za naš list Radovan – Rašo Stanojević, Dragutinov sin, koji sa ženom Verom danas vodi kafanu.

Sve konobarice su bile prijavljene, a mnoge su ovde radile godinama. Bilo ih je iz lozničkog kraja ali i sa one strane Drine. Za „Draginu kafanu“ znalo se širom Jugoslavije zahvaljujući putnicima kroz Vukov kraj i soldatima iz svih krajeva koji su vojni rok služili u obližnjoj kasarni. Kada bi zidovi mogli da pričaju, rekli bi koliko je nesrećnih vojničkih ljubavi „lečeno“ za kafanskim stolom i koliko je „skidanja“ uniformi ovde proslavljeno. U kafani je, kaže Rašo, skoro sve kao i prvog dana. Na zidu je pločica sa natpisom „zabranjeno razbijanje stakla“, tu su i ljubičaste drvene stolice mada ne sve jer je deo zaplenjen kada jednom Drago nije platio porez. Danas kafana sa 70 mesta opstaje zahvaljujući izdavanju za svadbe, ispraćaje i proslave punoletstva. Ostalih gostiju ima ali mnogo manje nego pre. Od kada su počeli ratovi narod je ostao bez para, kafana bez konobarica, i ta „oskudacija“ još traje mada ne važi za stalne goste. Najredovniji je „veteran“ električar Vlado Kikanović (54) koji poslednjih 28 godina svaki dan počinje ovde.

– Bez obzira na to koji je dan, ovde sam ujutru, između sedam i osam sati, popijem kafu i rakijicu, i popričam sa drugarima. Imam svoj sto pored šanka i tu u mom terminu niko ne seda. Sada nas ujutru bude nekoliko, a nekada je bilo barem pola kafane – kazuje Kikanović dok ispija prvu jutarnju kafu, dodajući da je bio veliki prijatelj sa Dragutinom, a danas je sa Rašom.

Vlasnik kafane u kojoj su prvi put zapevala neka od današnjih poznatih folk imena kaže da kafana sa baštom ima oko sto kvadrata ali planira da je, „kad prođe kriza“, proširi za još toliko. Veruje da će opet doći vremena kada će biti puno gostiju jer „narod voli kafanu“.

Saša Trifunović
Zdroj/Izvor: Politika

12. března/marta

 

Radnici „Niteksa” traže poništenje privatizacije

Prema navodima sindikalaca, čak 400 zaposlenih je spremno da pod određenim uslovima napusti preduzeće, jer ne veruju u oporavak niške Fabrike tekstila
Ni plata, ni posla: radnici „Niteksa” tokom prethodnog dvoipomesečnog štrajka Foto S. Lazarević

Niš – Više od 600 radnika, od ukupno 730 zaposlenih u Fabrici tekstilnih proizvoda „Niteks” u Nišu, potpisalo je juče i prekjuče zahtev da Agencija za privatizaciju raskine kupoprodajni ugovor sa većinskim vlasnikom Đorđem Nicovićem („Irva sistem”).

Inače, radnici „Niteksa” štrajkuju od 23. februara, a juče je došlo i do kratkotrajne blokade upravne zgrade.

Zaposleni u „Niteksu” su se odlučili za ponovnu obustavu rada jer poslodavac nije ispoštovao usaglašeni tekst sporazuma koji je potpisan 19. januara i kojim je okončan prethodni dvoipomesečni štrajk. Prema tom sporazumu, trebalo je da radnici do 15. februara prime platu iz avgusta prošle godine, a da im se septembarska i oktobarska zarada isplate do kraja ovog meseca. Radnici su tokom prethodnog dvoipomesečnog štrajka tražili od poslodavca da obezbedi punu uposlenost kapaciteta. Upozorili su da će, ukoliko on nije u mogućnosti da te zahteve ispuni, tražiti raskid ugovora o privatizaciji.

– Podneli smo rukovodstvu predlog socijalnog programa i uslove pod kojima bi radnici, koji to žele, napustili fabriku, jer vlasnik ne isplaćuje plate, niti nam je pružio uverljive dokaze da bi situacija uskoro mogla da bude bolja. Očekujemo da se i Nicović izjasni o našem predlogu – rekao je na konferenciji za novinare predsednik Samostalnog sindikata Zoran Tošić, precizirajući da bi za odlazak iz preduzeća moglo da bude čak 400 zainteresovanih radnika.

Direktor „Niteksa” Milan Kljajić rekao je „Politici” da je sadašnja situacija u fabrici dobrim delom prouzrokovana prethodnim štrajkom zbog koga je pričinjen gubitak od 130 miliona dinara usled nerealizovanih ugovora.

– Radimo na obezbeđivanju sirovina za narednih pet meseci i obezbeđivanju sredstava za isplatu zaostalih plata. Od početka privatizacije novi vlasnik fabrike isplatio je 27 plata za 22 meseca rada. Smatram i da je pominjanje brojke od 400 radnika koji bi navodno otišli iz fabrike proizvoljna procena nedobronamernih pojedinaca, jer znam da većina radnika želi da ostane u fabrici – kaže Kljajić, dodajući da je u trenutku privatizacije fabrika bila zadužena sa 7,1 milion evra, a stvarno zatečeni dug je bio dvostruko veći. Takođe, novim vlasnicima je rečeno da su zalihe vredne oko četiri miliona evra, a zatečeno je gotove robe u vrednosti od tek 870.000 evra.

– Fabrika je bila u takvom stanju da je odmah moralo da se uloži 5,4 miliona evra, a novom vlasniku Agencija je priznala ulaganja za prve dve godine u vrednosti od 2,6 miliona evra prema ugovoru o privatizaciji, kojim je za pet godina predviđeno investiranje četiri miliona evra – ističe Kljajić

„Niteks” je krajem prošle sedmice, zbog neplaćenih dugova, ostao bez struje. Od juče pre podne, fabrika, koja je osnovana još 1897. godine, opet „svetli”. Mašine, međutim, i dalje miruju.

Toma Todorović

Zdroj/Izvor: Politika

26. února/februara

Partizanka Olga oslobađala je Beograd

Devedesetih godina Olga Mršić, nosilac Partizanske spomenice, ne želi da se seća zbog rata koji ni danas sebi ne može da objasni
Olga Mršić živi od uspomena (Foto I. Kotlić)

Prijedor – Olga Mršić iz mesta Gomjenica kod Prijedora poslednja je žena nosilac Partizanske spomenice na području ove opštine. Životni put ove krepke osamdesetjednogodišnježene bio je trnovit.Sa trinaest godina upoznala je najmračniju stranu Drugog svetskog rata.Tako mala postala je partizanka legendarne Prve krajiške brigade, prošla sve ofanzive i ostala uskraćena za najlepše dane detinjstva.

– Kao devojčica našla sam se u zbegu na Kozari, postala član brigade i već početkom četrdesetih stupila u borbu, seća se ona i danas, nakon toliko vremena.Nabraja događaje iz ratnog perioda, gradove kroz koje je prolazila i zauzimala ih sa svojom brigadom.

Bila je Olga i na Grmeču.Tu je „zaradila” tifus pegavac. Zahvaljujući otpornosti uspela je da se odbrani od ove bolesti i da, za razliku od mnogih drugih, preživi.Ipak, najjača su joj sećanja vezana za borbe na Sutjesci. To je mesto gde ja izgubila oca, Vuka Reljića, koji je tada bio u Prvoj proleterskoj.

– I danas se ježim kada se setim Sutjeske.Bilo je strašno, svuda samo pucnjevi, borba, ranjenici na sve strane, sa suzama u očima priča Olga. Kaže da je baš tu zauvek ostao njen otac. Kasnije je saznala da se ubio kako ne bi neprijatelju pao u ruke.

Olga je bila ranjena dva puta. Dok pokazuje požutele fotografije iz ratnog vihora, kaže da su dokaz njene hrabrosti i borbenosti ordeni koje i danas čuva.Tu je Orden zasluga za narod, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, sa ukazom predsednika bivše SFRJ, Orden rada, pozlaćena Povelja za oslobođenje grada Beograda.

– Bila sam na Sremskom frontu, branila od neprijatelja mnoge gradove u Srbiji, sa svojom brigadom, a onda je došlo oslobođenje Beograda, kazuje nekadašnja partizanka i dodaje da je baš u tom gradu kasnije stekla diplomu medicinskog radnika. Kako je u ratu bila bolničarka, odlučila je da taj posao radi i u miru, u rodnom gradu.Međutim, veoma rano je, zbog bolesti i posledica ratovanja, penzionisana.

U bivšoj državi, kaže Olga, nosioci Partizanske spomenice su živeli lepo i imali poseban, cenjen status.Danas više nije tako.

– Ovo su ružna vremena kada se više ništa vredno ne ceni.Menjala bih se rado za ono moje vreme, iako je bilo teško, ne krije Olga ojađena, jer ljudi kao što je ona više nisu ničija briga, što su zaboravljeni i od društva i od udruženja kojima pripadaju.

Olga živi sa sinom i kćerkom, muž joj je umro početkom devedesetih kojih se, kaže na kraju, ne želi sećati jer je na ovim prostorima u to vreme izbio rat koji ona ni danas sebi ne može da objasni.


I. Kotli
Zdroj/Izvor: Politika


26. února/februara

Tužili državu za pare

Mali akcionari Fabrike cementa u Kosjeriću od države traže 38 miliona dolara stečenih privatizacijom te firme, navodeći da su sami ulagali u njenu gradnju
Malim akcionarima malo para koje su do sada dobili (Foto S. Jovičić)

Kosjerić – Sedam godina je prošlo od tenderske prodaje Fabrike cementa u Kosjeriću grčkom „Titanu“, a mali akcionari ove kosjerićke firme, sa uverenjem da u toj privatizaciji nije urađeno sve kako treba, i dalje vode borbu da isteraju svoje. Tužili su državu, smatrajući da je prilikom te prodaje prisvojila novac koji njima pripada (38 miliona dolara), ali sud godinama ćuti. Pisali su ovih dana pisma predsedniku države, premijeru, Narodnoj skupštini, Vrhovnom i Ustavnom sudu, a juče su se, konferencijom za novinare u hotelu „Skrapež“, i javnosti obratili.

Oni hoće da dokažu da imovina ove cementare, prodata Grcima kao društveno vlasništvo, nije bila društvena, nego – privatna. Otkud privatne cementare kod nas pre 2000. godine? Objašnjenje glasi da su slučaj ove kosjerićke fabrike i karakter njene svojine specifični, drukčiji nego kod onih u Beočinu i Novom Popovcu, jer je građena u doba SFRJ.

– Fabrika je podizana u periodu od 1974. do 1976. godine, i to iz kredita komercijalnih banaka i razvojnih fondova, čije su rate sve do 1985. godine otplaćivane iz profita fabrike, a radnici su primali umanjene plate dok se gradnja otplaćivala. Država je jedino dala zemljište. Smatramo da je takav način otplate cementare osnov da se taj deo kapitala smatra privatnim i da pripadne onima koji su otplaćivali. Kapital se nije mogao smatrati društvenim, dakle ni privatizovati kao što je urađeno. Ipak, država je u budžet prodajom 70 odsto kapitala ove cementare 2002. godine stavila 38 miliona dolara – kazuje Milovan Gajić, predstavnik malih akcionara.

Onda su oni, tri godine nakon prodaje, rešili, tužeći državu za tih 38 miliona dolara, pred sudom da potraže svoja prava.  Prvo se Prvi opštinski sud u Beogradu oglasio nenadležnim za ovaj spor, a za njim i beogradski Trgovinski sud. Potom je, ipak, Vrhovni sud proglasio nadležnost Prvog opštinskog suda, ali od sredine 2007. godine, kad se dogodilo to razjašnjenje nadležnosti, ovde ne znaju da je ijedno ročište u tom sudu zakazano.

– Od tada ne samo što naše apele niko ne čuje, već država nesmetano, pošto sud ne stavlja privremenu meru, nastavlja prodaju preostalih akcija cementare. I to po nedopustivo niskim berzanskim cenama. Dok je, recimo, u maju 2007. godine jedna akcija vredela 52 evra, oko 25 odsto kapitala ove fabrike prodato je u novembru prošle godine (takođe „Titanu“) za manje od 20 evra po jednoj akciji. Naplaćeno je od te prodaje ukupno svega oko 10 miliona evra, što je otprilike iznos dvogodišnje dividende od tih akcija. Takvom  prodajom „Titan“ je ukupno stekao 95 odsto akcija, pa mu Zakon o privrednim društvima u tom slučaju omogućava da od preostalih malih akcionara, koji sada dobijaju status nesaglasnih, prinudno otkupi neprodate akcije po niskim berzanskim cenama, iako oni ne žele da ih prodaju – objašnjava njihov pravni zastupnik, novosadski advokat Miodrag Brankov.

Mali akcionari se, uprkos svemu, još nadaju da će se sud oglasiti u vezi sa ovim slučajem, te po tužbi doneti zakonitu presudu. Prema njihovom mišljenju, pravična sudska odluka treba da ispoštuje prava bivših i sadašnjih radnika kosjerićke cementare, pa da se ceo iznos od 38 miliona dolara koji je otišao u državni budžet njima dodeli.

Branko Pejović
Zdroj/Izvor: Politika

15. února/februara

„Fijat” u Priboj dovezao nevolje

Gašenje proizvodnje „Zastavnih” vozila ostavilo bez posla pribojske firme koje su poslednjih godina solidno poslovale
Grad koji se nekada dičio brojem automobila u odnosu na broj žitelja: stari deo Priboja Foto S. Jovičić

Priboj – Godinama jedna od najnerazvijenijih opština u državi, Priboj sve teže odoleva krizi koja nemilice tuče i slabe i jake. Ljudi su ovde svikli na nemaštinu – otkada je FAP onemoćao, čitav kraj grca u problemima: pribojskim firmama je teško da i skromne zarade isplate, a sezonskih poslova je sve manje, pa se iscrpljuju ionako ograničene mogućnosti dovijanja.

Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane, vele nam Pribojci, pa objašnjavaju:

Na svu muku, nakon što je država, stvarajući prostor za „Fijatov“ program, ugasila proizvodnju „Zastavinih“ modela vozila, i pribojska firma „Sedišta“, jedna od retkih koje su minulih godina ovde solidno poslovale, nema više šta da radi. Alternativa nije ponuđena, novi socijalni problemi svaljuju se na leđa lokalne samouprave. Posledice trpi i pogon auto-opreme u „Poliesteru“, koji je deo proizvodnje zasnivao na „Zastavinim“ modelima.

– Ne vidi se samo po ovome da nas je država zaboravila. Još veći je problem smanjivanje lokalnih prihoda u poslednjih nekoliko godina, otkako je FAP u postupku restrukturisanja oslobođen davanja, i to u ukupnom iznosu od 230 miliona dinara, koja nam ničim nisu nadomeštena. Dakle, mi ne tražimo pomoć, već samo da nam se vrati ono što nam se duguje – kaže za naš list predsednik opštine Priboj Lazar Rvović, izabran na čelnu funkciju kao član SRS-a, koji je sada, kao i čitav odbor pribojskih radikala, pristupio Nikolićevim naprednjacima.

– Mislim da ovakav odnos prema Priboju nije pitanje odnosa republičke prema lokalnoj vlasti, uostalom, u prošlom mandatu ovde su čelnici opštine i skupštine bili iz DS-a i DSS-a, pa opet je bilo ovako. Plašim se da neko, u stvari, svesno žrtvuje ovaj prostor, hoće ovde da napravi krizu tako što će nas do kraja osiromašiti. Srećom, u nevolji ovde ljudi nisu ni međunacionalno ni politički ostrašćeni, solidarno se teškoće podnose – ističe Rvović.

Kad je o FAP-u kao osnovi ovdašnjeg opstanka reč, ta fabrika je sa nekadašnjih 7.000 svedena na 1.800 radnika. Kad su ovih dana, prvi put za pet poslednjih godina, zbog izostanka državnih subvencija „fapovcima“ okasnile plate, svi su odmah osetili: i trgovci, i komunalci, i ugostitelji. Za koji dan treba da istekne rok za predaju obavezujućih ponuda mogućih kupaca FAP-a (zainteresovane firme iz Rusije i Ukrajine) i kad bi fabrika s novim vlasnikom oživela, i čitav kraj bi živnuo. Predsednik opštine smatra da bi država i u prodaji ove firme mogla da pokaže više zainteresovanosti, da je zaštiti na domaćem tržištu kao proizvođača teretnih vozila za potrebe javnih preduzeća, vojske... Da je država za Priboj pokazala barem dva odsto interesovanja od onog iskazanog za Kragujevac, grad na Limu bi rešio znatan deo svojih problema, smatra Rvović.

– Mnogo je domaćinstava gde nijedan od supružnika nema zaposlenje, ili su u firmama gde ne primaju plate. U manjim privatnim radnjama radnici primaju svega po šest-sedam hiljada dinara mesečno. Penzioneri imaju najredovnije prihode, oni su postali „nosioci razvoja“ Priboja, često i jedini hranitelji svoje dece i unučadi. Smanjena je i ponuda sezonskih poslova na građevinama u Beogradu i na primorju, gde su radili naši inženjeri, majstori koje je nevolja na to naterala. Od 30.000 žitelja Priboja, njih 7.000 je nezaposleno – zaključuje predsednik opštine koja je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bila jedna od najrazvijenijih u SFRJ, i u kojoj je, posle Maribora, bilo najviše automobila u odnosu na broj stanovnika...

Zdroj/Izvor: Politika

15. února/februara

Srbija se neće deliti

Predsednik Srbije Boris Tadić poručio je juče sa vojne vežbe u Novom Sadu da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije, a da novim Statutom Vojvodine ni na koji način neće biti narušeno jedinstvo zemlje

Novi Sad – Na Sretenje Srbija obeležava dva velika događaja: 205 godina od podizanja Prvog srpskog ustanka i 174 godine od donošenja Sretenjskog ustava. Zato je 15. februar, Dan državnosti Srbije, Dan Vojske Srbije, ali i praznik njene ustavnosti. Dve ličnosti koje posebno ovekovečuju ova dva dana jesu vođa Prvog srpskog ustanka Karađorđe Petrović i pisac Sretenjskog ustava Dimitrije Davidović – podsetio je predsednik Republike Srbije Boris Tadić prilikom održavanja jučerašnje vojne pokazne vežbe „Sretenje 2009.“ u Novom Sadu.– Upornost vođe Prvog srpskog ustanka Đorđa Petrovića – Karađorđa, ugled koji je ubrzo stekao u narodu i sposobnost da izađe na kraj sa vojvodama koje često nisu bile u stanju da razlikuju opšti interes od pojedinačnog, nacionalni od privatnog, učinili su Karađorđa nespornim vođom Prvog srpskog ustanka i utemeljivačem moderne srpske državnosti. Kao što je srpska državnost prešla težak put do svog punog ostvarenja, tako je i srpska ustavnost imala sličnu sudbinu. Sastavljanjem prvog srpskog ustava, nazvanog Sretenjskim, Dimitrije Davidović je ostavio veliki amanet srpskom narodu. Ostavio mu je zadatak da uvek mora da prednjači u ostvarenju sloboda i ljudskih prava.

Ovaj ustav napisan je tako da obezbedi modernizaciju i evropeizaciju Srbije, zaštitu građana pred državom i preobražaj Srbije u pravnu državu u kojoj su zaštićena ljudska i imovinska prava svih. U Glavi 11. Sretenjskog ustava zabeleženo je da smo svi bez razlike jednaki pred zakonima. A dobro je da se uvek podsetimo onog što je zapisano te 1835. godine.

Tadić je ukazao da je Kosovo i Metohija najvažnije i najosetljivije pitanje naše, ali i regionalne i evropske bezbednosti i politike. – Mi ostajemo čvrsto opredeljeni da svoja legitimna prava na svojoj teritoriji branimo pravnim i demokratskim sredstvima, a ne silom. Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova i, poštujući međunarodno pravo i vlastite legitimne interese, svoj integritet na Kosovu braniće na pravnom terenu, pred Međunarodnim sudom pravde. Za Srbiju 17. februar je samo datum kada je donet jedan protivpravni akt, kada je Priština nelegalno proglasila Kosovo za takozvanu državu. Godinu dana kasnije svima je jasno da Kosovo nije država. Našim sugrađanima na Kosovu poručujemo da njihova država brine o njima i njihovim interesima.

Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova i, poštujući međunarodno pravo i vlastite legitimne interese, svoj integritet na Kosovu braniće na pravnom terenu, pred Međunarodnim sudom pravde. Za Srbiju 17. februar je samo datum kada je donet jedan protivpravni akt, kada je Priština nelegalno proglasila Kosovo za takozvanu državu. Godinu dana kasnije svima je jasno da Kosovo nije država. Našim sugrađanima na Kosovu poručujemo da njihova država brine o njima i njihovim interesima.

– Talas globalne ekonomske krize još nije dobio najveću snagu i niko u svetu ne može da predvidi koliko će trajati i kakve će posledice imati. Vladin program mera za ublažavanje negativnih efekata krize po ekonomiju Srbije podređen je odbrani naše privrede, stabilizaciji dinara i očuvanju standarda građana.

Predsednik Srbije Boris Tadić naglasio je da je članstvo u Evropskoj uniji kao strateški cilj naše zemlje jasno određen i potvrđen na svim izborima odlukom građana. Uprkos finansijskoj krizi u kojoj se svet nalazi i njenom uticaju na međunarodne odnose, mi ćemo, rekao je on, taj svoj istorijski cilj ostvariti zbog sebe, zbog boljeg života naših građana, zbog naše dece iznad svega. Moramo da završimo saradnju sa Haškim tribunalom i to je jedini politički uslov za članstvo u EU. – Nema odustajanja. I uprkos preprekama, nema mesta neverici, skepticizmu i malodušnosti. Srbiji je potreban novi impuls i mi ćemo sa novom energijom u sebi uspeti, jer je ovaj narod imao snage da pobedi sve prepreke uvek kada je bilo jasne svesti o cilju, kada je bilo jedinstva, ozbiljnosti, pristojnosti i rada. Osim članstva u Evropskoj uniji, želimo najbolje moguće odnose sa Rusijom i SAD, a Srbija čini sve da region bude stabilan i miran i da dobri odnosi budu osnova regionalnog prosperiteta.

Predsednik Tadić je naglasio da bez Srbije i njenih potencijala nijedna regionalna inicijativa nema izgleda za uspeh. A sa Srbijom, svaki ekonomski, politički i mirovni proces na zapadnom Balkanu ima budućnost. Regionalna stabilnost je zato naš državni interes, ali i interes svih građana koji žive na ovom našem balkanskom prostoru. – Ovde, u Novom Sadu, našoj pokrajini, Vojvodina će Statutom koji će biti u skladu sa Ustavom Srbije dobiti ono što joj Ustav garantuje i time ni na koji način neće biti narušeno jedinstvo zemlje. Decentralizacija je tradicija Srbije, a Vojvodina kao regija ima nedvosmisleni evropski, ali pre svega srpski karakter. Ona je sastavni deo Srbije i uvek će tako biti.

Želim da otklonim svaku sumnju, strepnju i strah i da zatražim da se ispolitizovana nadvikivanja o Statutu Vojvodine prevedu u argumentovanu demokratsku diskusiju. – Na Dan državnosti obeležavamo i simbolički jedinstvo Srbije, njenu teritorijalnu celovitost i nedeljivost. Obeležavamo slobodarsku tradiciju srpskog naroda, ali i poštovanje svih građana Srbije: Srba, Mađara, Bošnjaka, Roma, Hrvata, Slovaka, Rumuna, Rusina, Bunjevaca, Goranaca, Albanaca, Vlaha, Crnogoraca, Makedonaca... Slavimo obnovu državnosti, ali i postojan rad na unapređenju ljudskih prava i sloboda, poštovanju vere, tradicije, kulture i identiteta. Okrenuti ka evropskoj budućnosti Srbije, čuvamo svoj suverenitet, integritet i dostojanstvo da bi nam država bila onakva kakvu želimo: jaka, stabilna i poštovana u svetu – poručio je predsednik Tadić i građanima Srbije čestitao Dan državnosti, a pripadnicima Vojske njihov praznik.

U vojnoj vežbi „Sretenje 2009” učestvovalo je 836 pripadnika VS, oko 60 borbenih i neborbenih vozila, borbenih sistema i specijalnih vozila, oko 20 plovila i 10 vazduhoplova, među njima i dve bespilotne jedinice koje se u našoj vojsci prvi put koriste od prošle godine kao i superiorni avioni „mig-29”, koji su lane remontovani u Rusiji.

Pored predsednika Tadića, vežbu su posmatrali i predsednica parlamenta Slavica Đukić-Dejanović, zamenik premijera Ivica Dačić, potpredsednik Vlade Božidar Đelić, ministar odbrane Dragan Šutanovac, zastupnik načelnika Generalštaba VS general Miloje Miletić, više ministara, pokrajinskih i gradskih zvaničnika i drugi gosti.

Slavoljub Živković

Zdroj/Izvor: Politika

4. února/februara

Ponovo se zahuktava izvoz oružja iz država bivše SFRJ
 


04naslovna1_oruzje.jpgJugoslavija je bila među prvih pet zemalja u svetu po izvozu oružja. Nekadašnje republike pokušavaju da ponovo nađu svoje mesto u međunarodnoj trgovini

Prema dostupnim podacima, SFRJ je učestvovala sa skoro jedan odsto u ukupnoj svetskoj trgovini oružjem. Proizvodi SFRJ bili su konkurentni i po pristupačnim cenama, ali i po vrhunskom kvalitetu. Gotovo svi proizvodi namenske industrije ispunjavali su standarde kako u državama Severnoatlantske alijanse tako i u Varšavskom ugovoru

Vojna industrija bivše SFRJ je u periodu od 1953. godine, kada je izašla na svetsko tržište (prvo su izvezeni radarski proizvodi i dizel motori), do 1975. godine izvezla naoružanja i vojne opreme u vrednosti od 487 miliona dolara, dok je u periodu od 1976. do 1980. godine vrednost izvoza bila 2,2 milijarde dolara.

Zlatni period vojne industrije, kako ga mnogi nazivaju, bio je period od 1981. do 1990. godine kada je u svet iz jugoslovenskih fabrika izvezeno naoružanja i vojne opreme u vrednosti od 11,8 milijardi dolara.

U ovom periodu je u Afriku otišlo oružje vredno 1,8 milijardi dolara, na Bliski istok 7,4 milijarde dolara, dok su azijske zemlje kupile oružje za 178 miliona dolara. Oružje i vojna oprema u vrednosti od 204 miliona dolara otišli su u Latinsku Ameriku, dok je u istočnu Evropu izvezeno oružje u vrednosti od dve milijarde dolara, a za zapadna područja u vrednosti od 239 miliona dolara.

U SFRJ je bilo 159 fabrika vojne industrije, od čega u Srbiji 74, u Hrvatskoj 37, u Makedoniji dve, u Sloveniji 25, u Bosni i Hercegovini 19 i u Crnoj Gori dve fabrike.

Raspadom bivše SFRJ razbijen je i jedinstven sistem vojne industrije, a na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije ostalo je oko 48 odsto tadašnje vrednosti osnovnih sredstava i 46 odsto od ukupnog broja zaposlenih u nekadašnjoj vojnoj industriji.

SRJ je, međutim, ostala bez proizvodnih kapaciteta za neka važna sredstva i sisteme naoružanja, među kojima i bez glavne fabrike za sklapanje tenkova „Đuro Đaković" u Slavonskom Brodu.

U halama te fabrike ostao je i prototip novog jugoslovenskog tenka vihor, koji su Hrvati nastavili da opremaju i nazvali ga degman.

Politička dešavanja, sankcije, nedostatak novca, kao i NATO bombardovanje uticali su da srpska vojna industrija u poslednjih desetak godina samo preživljava.

Ipak, vesti koje stižu ovih dana unose optimizam i čini se da će srpska vojna industrija i u vreme svetske ekonomske krize pronaći načina da uposli svoje kapacitete.

Ministar odbrane Dragan Šutanovac boravio je nedavno u jednodnevnoj poseti Iraku, gde je sa premijerom Nurijem al Malikijem razgovarao o vojnoj saradnji dveju zemalja i mogućnostima da vojna industrija iz Srbije snabdeva iračku vojsku i policiju opremom i oružjem.

Irački ministar odbrane Abdel Kader Mohamed Džasem Obeidi i Šutanovac u septembru 2007. potpisali su pismo o namerama u cilju saradnje u odbrambenoj oblasti. Predsednik Srbije Boris Tadić u decembru iste godine izjavio je da je Srbija spremna da sa Irakom zaključi sporazum o izvozu oružja i vojne opreme vredan 235 miliona dolara.

Srbija će Iraku isporučiti, između ostalog, 36 školskih elisnih aviona domaće proizvodnje lasta-95. Elisni avioni srpske proizvodnje deo su isporuke naoružanja i vojne opreme ukupne vrednosti 235 miliona američkih dolara. Avion lasta-95 iz pančevačke „Utve", koji još nije ušao u naoružanje Vojske Srbije, biće izvezen u Irak da zameni lake školsko-borbene avione pilatus, a jedan deo njih će biti opremljen i topom i lanserima nevođenih raketnih zrna.

Vojni analitičar Aleksandar Radić ocenio je za „Borbu'' da je najava izvoza naoružanja i vojne opreme u Irak „najbolja vest" za srpsku vojnu industriju u poslednjih nekoliko godina. On je podsetio da je od raspada SFRJ vojna industrija u velikoj krizi i da su fabrike takozvane namenske proizvodnje do sada preživljavale oslanjajući se na retke poslove koje dobiju od države ili na tržištu. Radić kaže da bi prodaja aviona Iraku i opremanje domaćeg vazduhoplovstva mogao da bude „sporni deo" posla, jer serijska proizvodnja tog modela nije počela.

Od izvoza vojne opreme u Irak najviše koristi će imati fabrike srpske odbrambene industrije „Krušik" Valjevo, „Zastava" Kragujevac, „Milan Blagojević" Lučani, „Prva iskra" Barič, „Prva petoletka" Trstenik i „Utva" Pančevo.

Ovim ugovorom će vojne fabrike dobiti posao za narednih nekoliko godina. Vojska Srbije ranije je najavila da je zainteresovana za nabavku 15 aviona Lasta-95, a iračka narudžbina olakšaće ostvarenje tog plana, jer će serijska proizvodnja većeg broja aviona biti isplativija.

Detalji ugovora nisu navedeni, ali se pretpostavlja da će Srbija Iraku prodati, pre svega, automatske puške i puškomitraljeze, protivtenkovske rakete, municiju i eksploziv.

Srbija je u 2006. godini izvezla oružja u vrednosti od 71,2 miliona dolara, iako je vrednost ugovorenog izvoza bila 346,3 miliona. Najviše naoružanja i vojne opreme izvezeno je u Libiju - 11,4 miliona dolara, zatim slede SAD - 9,75, Mjanmar - 8,37, Izrael - 3,2, Francuska - 2,4, Indija - 2,1 i Kipar - dva miliona dolara.

Prihod kragujevačke fabrike „Zastava oružje'' u 2008. godini iznosio je 23 miliona dolara, a ove godine prema rečima direktora Radeta Gromovića se očekuje da bude najmanje 30 miliona dolara. Gromović je kazao da je prihod koji je „Zastava oružje" ostvarila najveći u poslednjih 17 godina, dok je plasman proizvoda te fabrike veći za 80 odsto u odnosu na prošlu godinu. On je napomenuo da bi ostvareni rezultat bio i bolji da „ugovor sa američkom fabrikom 'Remington' nije na stendbaju. Govoreći o planovima za ovu godinu, Gromović je rekao da je polovina od planiranih 30 miliona dolara prihoda već pokrivena ugovorima".

Kragujevački oružari svoje proizvode izvoze u 18 evropskih i 12 zemalja ostalog sveta. Najbolje se prodaje upravo vojno pešadijsko oružje, s ruskim sistemima i kalibrima, koje Kragujevčani žele da plasiraju pored prostora bivšeg ŠSR i Bliskog istoka i na tržište Indonezije i Filipina. Kupci sa Dalekog istoka su zainteresovani za pušku M-21, pištolj CZ-99 i snajpersku pušku crna strela.

Užički „Prvi partizan", koji posluje u sistemu odbrambene industrije Srbije, u prošloj godini je oborio sve dosadašnje rekorde u proizvodnji i izvozu i zasad ne oseća posledice svetske ekonomske i finansijske krize, izjavio je direktor Dobrosav Andrić, ističući da bi nove investicije udvostručile proizvodnju i vrednost izvoza.

Užički oružari su ove godine proizveli oko 150 miliona komada streljačke, lovačke i sportske municije, povećavši proizvodnju za oko 20 odsto u odnosu na prethodnu godinu, a oko 95 odsto proizvodnje u vrednosti oko 50 miliona dolara izvezeno je uglavnom na zapadno tržište.

Holding korporacija „Krušik" iz Valjeva ostvarila je u prošloj godini proizvodnju od 19,5 miliona dolara, od čega je izvoz 18 miliona, što je najbolji izvozni rezultat u poslednjih dvadeset godina.

Generalni direktor „Krušika" Jovan Davidović rekao je da je ovako dobar izvoz ostvaren u uslovima kada još nisu sanirane milionske štete u proizvodnim pogonima nastale u NATO bombardovanju, uz zastarele mašine, nepovoljne kursne razlike, skupe kredite i zastoje u isporuci košuljica za mine koje proizvode kooperanti iz FBiH i Bugarske.

Pomenuti aranžmani nesumnjivo govore da smo, bez obzira na brojne teškoće s kojima se vojna industrija Srbije suočavala tokom proteklih burnih godina, i dalje svetski atraktivan prodavac oružja. Stručnjaci za bezbednost, ipak, misle da je nerealno i preambiciozno očekivati uspeh kakav su vojna preduzeća ostvarivala u periodu od 1980. do 1990.

Što se tiče situacije u bivšim jugoslovenskim republikama po pitanju izvoza, u Sloveniji je u 2007. godini izvezeno naoružanja i vojne opreme u vrednosti od 2,9 miliona evra, a uvezeno je 32,2 miliona evra.

U odnosu na 2006. godinu, u 2007. prodato je za 1,1 milion evra više oružja. Najviše vojne opreme, odnosno oružja, bilo je prodato Izraelu (1,1 milion evra) i Belgiji (614.000 evra).

Namenska industrija jedan od javnih interesa i izvozni favorit Federacije BiH, kazao je nedavno premijer FBiH Nedžad Branković na sastanku resornih ministara s direktorima i članovima upravnih i nadzornih odbora svih preduzeća iz oblasti namenske industrije u Federaciji.

Ova grana industrije u Federaciji BiH je jedna od retkih koja najveći deo svojih proizvoda plasira na strano tržište. Fabrike namenske industrije imaju za 2009. godinu potpisane ugovore u iznosu od 44,5 miliona evra, a tokom godine očekuju nova ugovaranja veća od 150 miliona konvertibilnih maraka.

Dragana Bokan
Zdroj/Izvor: Borba

4. února/februara

Koncesionar još razmišlja da li će pokrenuti spor pred arbitražom

03.02.2009.


04naslovna1_alpina_por.jpgJoš je nejasno da li bi eventualni postupak pred sudom mogao da zaustavi radove na izgradnji autoputa. Ako je reč samo o visini troškova, oni ne bi bili prepreka, ali ako se žalba odnosi na ceo ugovor, završetak Koridora 10 mora da čeka

Spor Vlade Srbije sa austrijskim konzorcijumom „Alpina-Por" najveorovatnije se bliži epilogu. Naime, Vlada Srbije dala je u ponedeljak nalog Austrija kreditanštalt banci da plati garanciju na prvi poziv od 10 miliona evra za „Alpinu" i „Por" za „ozbiljnost učešča na tenderu" pošto ove kompanije nisu započele izgradnju autoputa Horgoš-Požega na Koridoru 10.

Srpska vlada, koja vodi pregovore o sporazumnom raskidu ugovora, konstatovala je na taj način da konzorcijum „Alpina-Por" nije postupio u skladu sa obavezama preuzetim iz tenderske dokumentacije. Nalog za naplatu garancije dat je u poslednjem trenutku jer je njena važnost isticala 31. januara ove godine. Da nisu pokrenuti razgovori o sporazumnom raskidu, ugovor sa „Alpinom-Por" trebalo je da istekne 31. decembra 2008. I pored toga što je pokrenuta inicijativa za naplatu garancije, juče nije bilo jasno da li su pregovori i formalno obustavljeni, jer su ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić i šef pregovaračkog tima Oliver Dulić bili nedostupni.

Neposredno nakon aktiviranja naplate garancije ministar Dulić je izjavio da „Vlada nije mogla da postupi nikako drugačije, jer koncesionar nije pribavio bankarsku garanciju i zatvorio finansijsku konstrukciju".

„Ukoliko 'Alpina' i 'Por' pokrenu arbitražu, država Srbija će reagovati na adekvatan način. Nemamo nameru da tužimo 'Alpinu-Por' za nadoknadu štete, a ukoliko oni to učine, mi ćemo uraditi ono što moramo da bismo arbitražu dobili. Mi smo sigurni da smo u pravu, koncesionar je bio dužan da zatvori finansijsku konstrukciju do 31. decembra 2008. godine. Pošto to nije učinjeno, uradili smo ono što je i bilo predviđeno", kazao je Dulić.

Zasad nije poznato da li bi eventualni spor pred arbitražom mogao da zaustavi radove na izgradnji autoputa, jer to zavisi od toga šta bi u zahtevu navele „Alpina" i „Por". Ako je reč samo o visini troškova, oni ne bi bili prepreka, ali ako se žalba odnosi na ceo ugovor, u tom slučaju novi radovi ne bi smeli da budu započeti.

U predstavništvu „Alpine" u Beogradu juče nisu mogli da komentarišu odluku Vlade Srbije o naplati garancije, a u ovlašćenoj PR agenciji ove kompanije rekli su nam da „čekaju saopštenje iz centrale iz Austrije".

Helena Alute, predstavnica konzorcijuma, izjavila je krajem prošle godine da „koncesionari od Vlade Srbije traže da im nadoknadi 12,9 miliona evra" objašnjavajući da su to „realni troškovi koji su proizašli iz ugovora". Vlada je, međutim, kako se nezvanično govorilo, tada ponudila da koncesionaru vrati garanciju od 10 miliona evra i da za 2,5 miliona evra otkupi dokumentaciju za izgradnju autoputa koju su koncesionari napravili.

Izvor „Borbe", koji je ranije bio uključen u vođenje pregovora sa austrijskim konzorcijumom, kaže da ne postoji osnov za nadoknadu drugih troškova osim za eksproprijaciju zemljišta na deonici Obrenovac-Ub, a oni, prema gruboj računici, nisu veći od četiri do pet miliona dinara. „Alpina" i „Por" nisu imali izdataka za izradu projekta jer im je Srbija ustupila idejni projekat, na osnovu koga je kasnije trebalo da se uradi glavni, ali on još nije gotov. Idejne projekte su radile tri firme, Saobraćajni institut CIP, Institut za puteve i Centar za puteve Vojvodine. Projekti su trenutno na reviziji u Ministarstvu za prostorno planiranje zbog toga što je konstatovano da su neke trase iskomplikovane. Opština Dimitrovgrad je tražila da put ne prolazi kroz grad pa je trasa izmeštena u nepristupačan teren, što poskupljuje gradnju. Izmena idejnog projekta je, međutim, dosta složena i uslovljava izmenu prostornog plana.

Vlada Srbije je inače odlučila da Koridor 10 gradi parama od zajma Evropske investicione banke u iznosu od 540 miliona evra, od Svetske banke 300 miliona evra, a zatražena je i nova linija od 300 miliona evra. Kako je najavio potpredsednik Vlade Božidar Đelić, deo od nove tranše koristiće se za Koridor 10. Nije isključeno da će u ovom poslu učestvovati i Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) sa 150 miliona evra. Procenjuje se da je vrednost investicije na autoputu koji u Srbiji ima 835 kilometara oko 1,7 milijardi evra.

Prema odluci Vlade Srbije od kraja 2008. u januaru ove godine trebalo je da se osnuje firma ćerka „Puteva Srbije" pod nazivom „Koridor 10", koja bi rukovodila ovim poslom. Na taj način bi se izbeglo da javno preduzeće „Putevi Srbije" bude nadležno za ovu investiciju, pošto je u velikoj dubiozi i izvođačima radova duguje 38 milijardi dinara.

Nastavak radova na izgradnji preostalih 300 kilometara autoputa najavljen je za proleće ove godine, ali je, osim zbog nerešenog spora sa „Alpinom-Porom", problem i to što nije dovedena do kraja ni eksproprijacija. Da li će radovi na izgradnji autoputa krenuti u aprilu zavisi i od tri glavna kreditora koji bi trebalo uskoro da dođu u Srbiju i provere da li je urađen glavni projekat za Koridor 10 i da li je gotova dokumentacija o eksproprijaciji zemljišta.

Slavka Kovač
Svetlana Jovičić
Zdroj/Izvor: Borba

4. února/februara

Sumnje u izveštaj SZO o uranijumu na Kosmetu

Pripadnici Vojske Jugoslavije su bili ti koji su udisali otrovmi element i njegove okside iz prašine i dima posle napada NATO-a
Uranijumska municija uz sertifikat da više ne predstavlja opasnost, izložena je u Vojnom muzeju u Beogradu (Foto D. Jevremović)

Istraživanje situacije na Kosovu i Metohiji o posledicama upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom avijacije NATO-a 1999. godine Svetska zdravstvena organizacija sprovela je od 22. do 31. januara 2001. godine na zahtev specijalnog predstavnika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i šefa misije Unmika. Oni su generalnom direktoru SZO uputili direktivu da pošalje stručnjake za javno zdravlje kako bi pomogli da budu utvrđene moguće zdravstvene posledice korišćenja osiromašenog uranijuma na stanovništvo u slučaju 84 lokacije koje su tokom NATO agresije kontaminirane municijom sa osiromašenim uranijumom.

Na kraju publikacije, dostupne na sajtu SZO, zahvalnost za „podršku i uputstva prilikom uspostavljanja misije i neprestanu pomoć u cilju njenog uspešnog završetka” iskazuje se, između ostalih, i dr Kitu Baverstoku, koji je u aprilu prošle godine žestoko optužio SZO da je iz izveštaja izostavila poglavlja čiji je on autor, a koja su nedvosmisleno ukazivala na činjenicu da osiromašeni uranijum izaziva teške posledice po zdravlje živih bića. O posledicama upotrebe ove municije detaljno se govori i u nedavno objavljenoj knjizi „Darovi ’Milosrdnog anđela’” dr Mirjane Anđelković-Lukić, o kojoj je „Politika” opširnije pisala u ponedeljak. U kancelariji SZO u Beogradu ni posle dvodnevnih napora nije bilo moguće naći sagovornika na ovu temu.

U pomenutom izveštaju SZO stoji da je vreme raspada municije tog tipa oko 500 godina. Izlaganje alfa česticama iz ovakve municije dešava se isključivo kada se unese u telo, udisanjem, gutanjem ili kroz otvorene rane. Postoje mišljenja da osiromašeni uranijum može oštetiti ćelije pluća i povećati mogućnost javljanja raka pluća, navode eksperti SZO. Loše funkcionisanje bubrega takođe je jedna od posledica, mada postoje mišljenja da je to izlečivo, a kod veterana Zalivskog rata navodno nisu primećeni negativni efekti osiromašenog uranijuma na bubrege.

Istraživači su razgovarali s velikim brojem zaposlenih u raznim medicinskim ustanovama (vojne i druge bolnice, instituti za javno zdravlje, porodilišta, onkološke laboratorije), u više gradova širom Kosova. Utvrđeno je da statistika o uzrocima poseta lekarima, uzrocima smrti i bolestima nije vođena (osim kad se radilo o zaraznim bolestima), ili nije vođena na sistematičan način i uz korišćenje kompjutera. Opšte uzev, „podaci o raku su nepotpuni i nema mehanizama koji bi isključili dvostruko brojanje slučajeva”.

„Nijedan zaključak ne može se izvući iz tih podataka o promeni učestalosti raka među stanovništvom”, tvrdi se u izveštaju. Misija SZO je osudila nepotrebne spekulacije oko mogućih rizika po zdravlje, koji, „kako se do sada dalo zaključiti, nisu prisutni ili su minimalni”.

Glavni zaključci su sledeći: osiromašeni uranijum je za oko 40 odsto manje radioaktivan od običnog, a studije naučnika i lekara nisu utvrdile vezu između izlaganja dejstvu ovog uranijuma i nastanka raka, urođenih abnormalnosti ili ozbiljnih toksičnih hemijskih posledica na organe. Neki naučnici, kaže se u izveštaju, smatraju da postoji potreba za većim, nezavisnim istraživanjima, a ne onim koje je naručila vojska, kako bi se to gledište potvrdilo. Najverovatnije je da su vojnici, i to oni koji su se našli na mestu napada, odnosno pripadnici Vojske Jugoslavije, bili ti koji su udisali uranijum i njegove okside, iz prašine i dima. Misija „nije primila bilo kakve podatke da su civili bili podvrgnuti vazdušnim napadima municijom sa osiromašenim uranijumom” – opšta populacija „najverovatnije se nije susrela sa ovim načinom prenošenja osiromašenog uranijuma, ili, u najgorem slučaju, samo u veoma izolovanim situacijama”. Navodi se i da su „posledice po zdravlje, izlaganja osiromašenom uranijumu koje nisu verovatne i možda i ne postoje, mnogo manje u poređenju sa uzrocima smrti ili onesposobljenosti koje izazivaju drugi činioci, kao što su prisustvo olova ili saobraćajne nesreće”. 

T. Bojković
Zdroj/Izvor: Politika

27. ledna

Odlaže se posao s „Fijatom“

 

2701_odlae_se_posao_s_fijatom_potpisivanje_sporazuma.jpgGradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović posle razgovora s predstavnicima sindikata potvrdio pisanje „Borbe“ da se posao sa Italijanima zamrzava


Posao s „Fijatom“ u vezi s proizvodnjom automobila A klase najverovatnije će biti odložen, potvrdio je gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović posle razgovora sa predstavnicima Samostalnog sindikata fabrike „Zastava automobili“.

On je podsetio da će u martu početi proizvodnja punta 1.8.8. s „Fijatovim“ znakom.

„Detalji biznis plana biće poznati nakon povratka srpske delegacije, koju predvodi ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić, iz Torina krajem naredne sedmice“, precizirao je Stevanović.

Tada će se znati precizni datum početka proizvodnje punta, obim proizvodnje, u koje će se zemlje izvoziti... rekao je Stevanović i dodao da razume bojazan predstavnika sindikata zbog statusa više od 3.000 radnika „Zastave“.

Predsednik sindikata Zoran Mihajlović ponovio je da sindikalci i dalje očekuju sastanak sa svim nadležnima u državi koji su na bilo koji način učestvovali u potpisivanju ugovora između države i torinske fabrike automobila.

Prema njegovim rečima, mnoga pitanja su još bez odgovora, poput investicionih ulaganja u opremu.

On je ponovio da je bojazan radnika opravdana, kao i da će, ukoliko ne budu zadovoljni odgovorima koje očekuju, 17. februara započeti najavljene proteste.

„Bićemo zadovoljni samo ako fabrika radi, ako radnici budu zaposleni, ako primaju plate i dobijemo uveravanja da će investicije ići svojim tempom“, rekao je Mihajlović.

Mihajlović je kazao da oni nemaju ništa protiv odlaganja ulaganja, ali da rokovi moraju biti poznati.

Sindikalci su Stevanoviću uručili CD i fasciklu sa snimljenim odštampanim obećanjima svih nadležnih koji su učestvovali u projektu novoformirane fabrike „Fijat automobili Srbija“.

Prema poslednjim informacijama iz Torina juče je održan Upravni odbor italijanskog giganta na kojem je kako tvrde izvori „Borbe“ doneta gotovo definitivna odluka o odustajanju posla sa „Zastavom“ i samo je pitanje na koji će način to biti saopšteno delegaciji Srbije koja sutra dolazi na pregovore.

Po jednoj verziji, to će biti saopšteno kao zamrzavanje, po drugoj kao odlaganje, ali suština je u principu ista - trenutno nema ništa od proizvodnje punta u Kragujevcu, a kako stvari stoje neće je nikad ni biti. Čak ni svi ustupci koje je Vlada Srbije spremna da učini samo da bi održala predizborno obećanje o proizvodnji 200.000 automobila u Kragujevcu teško da će omekšati Italijane. Naravno, još uvek ima prostora za pregovore, ali realno su male šanse da nam iz Torina stigne neka lepa vest.

Da je situacija prilično loša potvrđuju i informacije da u Kragujevac na pregovore stiže delegacija „Dženeral motorsa“ koja je donedavno u „Zastavi“ sklapala astru. Naime, u pitanju je očajnički pokušaj srpske strane da u rekordnom roku pronađe zamenu za „Fijat“ i smiri već prilično nezadovoljne radnike koji prete štrajkom.

Ipak, pitanje je da li će nam i taj plan doneti nešto dobro pošto su predstavnici „Dženeral motorsa“ svesni svoje odlične pregovaračke situacije i pokušaće maksimalno da dobiju razna olakšanja, prvenstveno poreska, u kojima bi najveći gubitnik bila Vlada, odnosno poreski obveznici Srbije.

Podsetimo, ugovor između „Fijata“ i Vlade Srbije potpisan je u jeku poslednje predizborne kampanje i prema mnogim mišljenjima doneo je presudnu prednost „demokratskom bloku“ koji su predvodili predsednik Boris Tadić i ministar ekonomije Mlađan Dinkić. Prema ugovoru, Italijani bi u Kragujevcu trebalo da proizvedu 200.000 automobila marke punto, a da kasnije taj broj povećaju za još 100.000.

Takođe, Italijani bi trebalo da ulože 200 miliona evra, ali pošto zbog svetske ekonomske krize to trenutno nisu u mogućnosti Vlada Srbije im je ponudila da ona izdvoji 150 miliona, a da „Fijat“ samo preseli jednu od svojih proizvodnih traka iz Poljske. Međutim, čak ni to nije za „Fijat“ dovoljno dobro da konačno kažu DA i bez obzira na to što već prilično kasne s rokovima ipak dođu u Srbiju.

Ekipa Borbe
Zdroj/Izvor: Borba

27. ledna

Šta je sporno u Statutu Vojvodine

Pred najavljeno izjašnjavanje parlamenta Srbije o Statutu pokrajine, ponovo je otvorena rasprava o rešenjima koja je usvojila vojvođanska skupština

Dok Statut Vojvodine čeka na potvrdu u Skupštini Srbije, a poslanici da iz Vlade Srbije stigne i prateći zakon o prenošenju nadležnosti, među različitim političkim opcijama ponovo su intenzivirane rasprave koje su i prethodile usvajanju Statuta u vojvođanskom parlamentu. Stranke iz desnog političkog spektra, pre svih predstavnici DSS-a, ali i SRS-a i SNS-a (koji je ovih dana najavio i da će se obratiti Ustavnom sudu), uporno tvrde da je usvojeni statut protivustavan i da vodi stvaranju nove republike u Srbiji. Druga grupa kritičara, koju u srpskom parlamentu predstavlja Liberalno-demokratska partija, na sasvim je suprotnom stanovištu – da ni ovim statutom Vojvodina neće dobiti dovoljan stepen autonomije, koji joj ne omogućava ni Ustav Srbije, odnosno da su izmene koje Statut predviđa samo kozmetičke, a nikako suštinske.

Predstavnici stranaka koje su u vojvođanskom parlamentu glasale za Statut (Za evropsku Vojvodinu, Mađarska koalicija, SPS – PUPS i LSV – Zajedno za Vojvodinu), pak, ističu da su predloženim tekstom nastojali da maksimalno iskoriste nadležnosti koje su im date Ustavom Srbije, s kojim je ovaj predlog potpuno usaglašen.

Nesuglasice postoje i u vezi s definisanjem pokrajine u 1. članu Statuta u kome se, Vojvodina, sem kao sastavni deo Srbije, definiše i kao evropska regija. U DSS-u smatraju da je ovo indicija za dvojni status pokrajine, koji bi kasnije svako mogao da tumači na svoj način, baš kao što se ranije dešavalo sa odredbom da je Vojvodina deo Srbije i SFRJ.

Možda najspornija odredba iz Statuta jeste ona koja Vojvodini „dozvoljava” da zaključuje međunarodne ugovore u oblastima iz svoje nadležnosti, kao i da osniva „predstavništva u regionima Evrope i Briselu radi promocije i unapređenja svojih privrednih, naučnih, obrazovnih, kulturnih i turističkih kapaciteta”. Kritičari iz DSS-a i SRS-a to smatraju prvim korakom ka formiranju države, jer Vojvodina ovim sebi daje međunarodnopravni subjektivitet, koji ima samo Srbija. S druge strane, predlagači Statuta ovo „brane” time da je suština odredaba koje se odnose na međunarodnu saradnju da omoguće pokrajini da lakše konkuriše u fondovima Evropske unije. Osim toga, po njima, to ne predstavlja obeležje državnosti pošto je mogućnost otvaranja predstavništava u inostranstvu data i svakom preduzeću ili komori.

Kao izlaženje iz ustavnih okvira ocenjen je i član u kome je navedeno da „AP Vojvodina preko svojih organa donosi pokrajinske skupštinske odluke koje imaju značaj zakona na teritoriji AP Vojvodine u pitanjima koja su zakonom određena da su od pokrajinskog značaja” budući da zakonodavnu aktivnost ima samo Srbija.

Odredba po kojoj se teritorija Vojvodina sastoji od geografskih o6lasti Bačke, Banata i Srema i ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana na referendumu, po mišljenju radikala je potencijalno separatistička jer ovakvo pravo odlučivanja na referendumu daje građanima samo jednog dela države, dok je više pravnih stručnjaka ukazalo da se teritorija ne može utvrđivati Statutom već Zakonom o teritorijalnoj organizaciji Srbije.

Mogućnost da vojvođanska skupština predlaže mrežu sudova na svojoj teritoriji, kao i kandidate sa svoje teritorije za sudije Visokog saveta pravosuđa i Ustavnog suda, takođe po kritičarima, direktno je suprotna Ustavu Srbije. Predstavnici pokrajinskih vlasti, međutim, tvrde da se ovim ni na koji način ne narušava jedinstvo sudske vlasti na čitavoj teritoriji Srbije, jer Statut Vojvodine predviđa isključivo inicijalno pravo za predlaganje mreže sudova u Vojvodini, a konačnu odluku donosi republička skupština. Oni, takođe, navode da predstavnike Vojvodine u pomenutim pravosudnim institucijama predviđa i Ustav Srbije.

Tvrdeći da se Statut Vojvodine „suprotstavlja” Ustavu Srbije na čak 30 do 40 mesta, stranački predstavnici i deo stručne javnosti često su kao primere za to navodili i da Statut nacionalnim savetima manjina daje prava koja prevazilaze prava manjina u drugim delovima zemlje, da je protivustavno definisanje imovine i izvornih prihoda Vojvodine, kao i mogućnost da pokrajina ima svoju razvojnu banku, vojvođansku akademiju nauka i umetnosti, kao i da uvodi kao zvanično pismo latinicu, iako je to po Ustavu Srbije samo ćirilica.

Zdroj/Izvor: Politika





Comments on this page:
Comment posted by Lorhemiant( vseg1fastshipcialis.com ), 11/26/2016 at 4:05pm (UTC):
Lioresal 10 Mg <a href=http://dmdrugs.com>viagra</a> Cialis Prezzo Controindicazioni Lotrel Cialis Scaduto Da Un Mese Compro Cialis Online <a href=http://drugsxn.com>levitra order online</a> Cialis 10mg Posologie Commander Viagra Quebec Amoxicillin Allergy Delayed Onset <a href=http://xanaxr.com>Cheap Cialis</a> Cialis Comprare Online Levitra Cialis Generico Propecia Bugiardino Cephalexin And Pregnancy Risks Priligy Dapoxetina 30 Mg <a href=http://e4drugs.com>kamagra gold 100mg review</a> Clobetasol Eczema Best Website Isotretinoin On Line Gratuit Levitra Bentyl Medicine Mastercard Accepted With Free Shipping <a href=http://byrxbox.com>viagra</a> Generic Hydrochlorothiazide Can I Purchase Without A Script Xenical Vente Costco Viagra <a href=http://dnkacne.com>viagra</a> Kamagra Gel Oral Efectos Secundarios Prix Du Cialis 20 Mg Levitra In The Usa Today

Comment posted by Lorhemiant( vseg1fastshipcialis.com ), 12/25/2016 at 8:54am (UTC):
Dutasteride By Money Order Viagra Potenzmittel Holland Uses Of Cephalexin <a href=http://ysluk.com>cialis online pharmacy</a> Cialis Afecta El Corazon Buying Genuine Viagra No Procription Viagra Forum Fr Cialis Shop Gelsenkirchen <a href=http://bakgol.com>acheter sildenafil</a> Preisvergleich Cialis 20 Mg 12 Zithromax Sold Over Counter



Add comment to this page:
Your Name:
Your Email address:
Your Message:
Advertisement
 
SFRJ
 
SFRJ
 
Yugohimna.mp3
Používejte prohlížeč:
 
Advertisement Firefox: Rychlejší, lepší
Návštěvnost
 
 

=> Do you also want a homepage for free? Then click here! <=
SFRJ